Бата је 2024. године премештен је из Алеје великана на Новом гробљу у Београду у своју родну Кораћицу, где сада почива поред супруге Луле
Легендарни глумац Велимир Бата Живојиновић, познат по улогама које су га заувек урезале у историју југословенског и српског филма, коначно ће почивати у свом родном месту — поред своје супруге, вољене Луле. Место које гледа ка његовој породичној кући у Кораћици постало је ново уточиште за чувену филмску и животну икону.
Пре неколико година, породица великог глумца изразила је жељу да његово тело буде пренето у Кораћицу, како би почивао у непосредној близини жене која му је била животни сапутник и ослонац. Иако су дозволу за ексхумацију и пренос добили још пре четири године, околности до сада нису допуштале реализацију те одлуке. Коначно, према писању Курира, остаци Велимира Бате Живојиновића су пренети и сахрањени у родном месту 2024. године.
Чувени Валтер сада почива поред супруге Луле, која је преминула 2019. године. На тај начин, легендарни глумац је на месту које одише породичном топлином, окружен природом коју је обожавао и људима који га памте с дубоким поштовањем.
Сећања села и породице
Екипа Курира посетила је Кораћицу 2016. године, убрзо након Батиног одласка у болници „Свети Сава“ у Београду. Тада је цело село било завијено у црно, а мештани нису крили тугу и поштовање према човеку који је својим талентом и животом оставио неизбрисив траг.
Породични плац Живојиновића богат је разноврсним цвећем и дрвећем, које породица и данас пажљиво негује. Комшије су с сетом и поштовањем говориле о легендарном Бати, сећајући се његових једноставних, људских вредности и пријатељске душе. Љубица Димитријевић, његова пријатељица из детињства, тада је истакла да се још увек не може помирити с чињеницом да је отишао, називајући га својим братом у души.
Повратак коренима и симболика сахране
Ова церемонија преноса и коначна сахрана представљају емотивни крај једног поглавља живота Велимира Бате Живојиновића, али и симболичан повратак коренима — месту које га је обликовало и где ће вечито почивати поред своје љубави и породице. Његов живот, таленат и присутност остају вечито уписани у сећања оних који га памте, а родна кућа у Кораћици и његов породични плац постају сведочанство времена, љубави и стваралачког духа.
За све који желе да завире у свет легендарног глумца, кућа и околни амбијент остају трајна лекција о животу, посвећености породици и вредностима које надилазе границе филмске каријере.
Зашто Бата није желео Алеју великана?
Велимир Бата Живојиновић, један од највољенијих и најпознатијих глумаца бивше Југославије, након што је 2016. године сахрањен у Алеји великана на Новом гробљу у Београду, 2024. године је коначно премештен у своју родну Кораћицу.
Овим чином испуњена је дугогодишња жеља породице да великан нашег глумишта почива поред супруге Јулијане Луле Живојиновић. Гроб брачног пара, који је у добру и злу заједно провео више од шест деценија, сада ће се налазити у порти Цркве Свете Тројице у Кораћици — месту које су обоје радо посећивали и где су оставили дубоке корене својих живота и сећања.
Емотивно опело и поруке владике
Опело је служио владика Јован Шумадијски, који је окупљенима поручио:
„Молите се Богу за наше покојнике, јер само тако их не препуштамо забораву. Један од највећих грехова је заборав. Пред Богом нико није мртав и сви су живи. У молитви осећамо као да разговарамо с њима.“
Присуство породице додатно је учинило церемонију изузетно емотивном. Миљко Живојиновић, син легендарног глумца, истакао је:
„За мене, који нисам присуствовао очевој сахрани, ово је посебно емотиван тренутак. Најважније нам је што ће наши родитељи заједно бити и у вечности.“
Његова сестра Јелена, која живи на Куби, због професионалних обавеза није могла да присуствује, али је духом била присутна у овом емотивном тренутку.
Испуњена воља породице и градског руководства
Дозволу за премештање тела Велимира Бате Живојиновића породица је добила још 2020. године, када је градоначелник Београда Зоран Радојичић потписао сагласност за ексхумацију. У саопштењу је тада наведено:
„Породица Велимира Бате Живојиновића изразила је жељу да се ексхумирају посмртни остаци нашег легендарног глумца, сахрањеног у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу 2016. године, и пренесу у порту Цркве Свете Тројице у Кораћици, Батином родном месту, за које је, и поред света који је обишао и који му се дивио, био и остао изузетно везан. Град Београд поштује вољу породице великана југословенског и српског филма.“
Овим потезом, легендарни глумац коначно се вратио кући, где ће заувек почивати поред жене свог живота, у месту које је обликовало његов карактер, животне вредности и душу. За све који су га волеле и поштовали, овај тренутак представља симболички повратак коренима и емотивно затварање једног важног поглавља српског филмског и културног наслеђа.
Одлазак Јулијане Луле Живојиновић
Удовица легендарне филмске и позоришне иконе Велимира Бате Живојиновића, Јулијана Лула Живојиновић, преминула је 2019. године након дуге и тешке болести. Породица је о њеној смрти обавестила јавност са топлим и емотивним речима:
„После дуге и тешке болести преминула је наша драга мајка, сестра и бака Лула. Њена ведра душа, њена снага и оптимизам учинила нас је бољим људима. Сада нас негде горе са својим Батом пази и чува.“
Лула Живојиновић, позната по свом оптимизму и снази, ретко се оглашавала у јавности након Батине смрти 2016. године. Последњи пут је медијима говорила о емоцијама поводом признања које је Бата добио – улицу у Београду која носи његово име:
„Мислим да је Бата то заслужио. Много су ми тешке ове последње три године без мог Бате. После његовог одласка ништа и никад неће бити исто као када је био ту. Што време више пролази, осећам се тужније, мада сам окружена децом, унучићима, породицом и пријатељима.“
Лула и Бата животни сапутници
Бата Живојиновић је за живота често истицао како је Лула била његов највећи ослонац и неисцрпна подршка. У интервјуима је често говорила о животу проведеном заједно и изазовима које су заједно превазилазили.
„Већ друге године брака Бата је напустио позориште, мада сам ја мислила да је то велики ризик, да ће бити тешко без сталног ангажмана, без сигурне плате. Како храбре увек прати срећа, било је то време кад су се појавила два велика редитеља – Вељко Булајић и Саша Петровић. Бата је прихватио изазов да игра и посрећило му се,“ присетила се Лула.
У тешким тренуцима, када је Бата повредио кичму на снимању и био осам месеци у болници, Лула је заједно са породицом пребродила период неизвесности:
„Неће, каже, никога да вуче за рукав, да куца на врата и моли за стан, а и вози једну старудију од ‘стојадина’. Не могу да кажем, Бата је у просеку лепо зарађивао. Кад је Бата био осам месеци у болници због повреде кичме, били смо малтене на белом хлебу. Мој животни мото је ‘да смо живи и здрави, остало ћемо да средимо’. Срећна сам кад су наша деца, Бата и пријатељи срећни, јер никад ником нисам завидела.“
Она је наглашавала како је Батин оптимизам био заразан и како је он веровао да не постоје нерешиви проблеми, осим болести, коју је сматрала једином границом људске воље.
Без Бате, али са успоменом која живи
Последњих година свог живота, Лула је отворено говорила о болу који осећа након Батине смрти:
„Тешко је ићи без Бате, дан по дан, иако га осећам у сваком тренутку, у сваком детаљу. Заиста, имам утисак да је ту уз мене, уз нас… То је нешто толико јако, а необјашњиво у исто време. Захваљујем се свим пријатељима који су нам помогли да пребродимо овај период испуњен неизрецивим болом, као и свим оним дивним људима који на различите начине чувају успомену на нашег Бату.“
Лула Живојиновић је својим животом и присуством показала како снага, оптимизам и оданост породици и партнеру могу обликовати не само личну судбину, већ и живот целе заједнице. Њена ведра душа, љубав према Бати и деци, и непоколебљив оптимизам остају трајни део сећања на један од најважнијих парова српског културног живота.
Почетак љубави, од игре до вечне повезаности
Раздвојеност у љубави често носи ризик да се у одсуству догоди нешто што може раздвојити двоје људи. Љубав која опстаје упркос удаљености, веровање у партнера и стрпљиво чекање, права је реткост. Таква је била и веза Велимира Бате Живојиновића и Јулијане Луле Живојиновић, чија прича подсећа на бајку, али и на животни пут испуњен стрпљењем, поштовањем и међусобном оданошћу.
Бата је Лулу познавао још док су обоје били деца. Она се мотала око њега као млађа сестра његовог пријатеља, а он, доброћудан и духовит, понекад би јој у пролазу добацио шалу или осмех. Како је време пролазило, Лула је сазрела, а Бата је почео да је посматра другачијим очима. „Била је прелепа девојка,“ присећао се Бата док је гледао Лулину игру кошарке на Малом Калемегдану. Постепено, њихово пријатељство прерасло је у тиху љубав, обележену тајним „звиждуком“, њиховим малим симболом комуникације и блискости.
Њихова љубав није била површна ни пролазна. Иако су морали да чекају и стрпљиво се упознају, Бата је својим поступцима и упорношћу доказао озбиљност својих осећања. Нове године су биле тренутак потврде љубави – док је Лула, одевена за славље, сатима чекала његов долазак, Бата је доказао да је не само озбиљан, већ и дубоко посвећен њој. Тај тренутак, испуњен песмом, смехом и циганском музиком, поставио је темеље трајне везе.
Заједнички живот, искушења, изазови и свакодневна срећа
Ускоро су почели заједнички живот, а Лула је пратила Бату на путовањима и снимањима, често занемарујући ставове родитеља. Бата у шали каже да су му родитељи жалили кћер што је „украо“, али љубав је била јача од забринутости. Венчали су се 28. августа 1960. године у стану Батине мајке, поштујући њене жеље за скромноћу и породичном интимом. Деценијама касније, црквено венчање било је симбол трајне љубави, а истовремено и Лулина мала жеља која је Батом испуњена.
Бата и Лула нису тражили луксуз нити материјалну комфорност. Њихова срећа темељила се на међусобном поштовању, топлини и хармонији дома.
„Срећа породичног живота у потпуности је задовољавала,“ говорила је Лула. Њена индивидуалност развијала се искључиво унутар породице, а њен живот био је посвећен Батиној срећи и добробити њихове деце – Миљка и Јелене. Бата је био особа велике животне енергије, али Лулина посвећеност и снага одржавали су стабилност дома и његову емотивну равнотежу.
У тренуцима када је Бата био одсутан због снимања, Лула је са пажњом и љубављу одржавала топлину дома, чувајући хармонију и позитивну енергију која је Батину одсутност чинила лакшом.
„Моја жена је нас троје, сина Миљка, ћерку Јелену и мене извела на пут,“ говорио је Бата, истичући колико је породица била темељ његовог задовољства и среће. Њихова свакодневица била је испуњена песмом, смехом, нежношћу и бригом за једни друге.
Брачна идила која је трајала 56 година
Бата и Лула живели су 56 година у браку, а њихова љубав трајала је до Лулине смрти 20. децембра 2019. године, скоро три године након Батине смрти. Њихова прича показује колико је снага међусобног поверења и разумевања важна у дуготрајној вези. Лула је наставила да буде стуб породице, преносећи Батину снагу и вредности на децу и унуке. Њено васпитање било је вођено љубављу, посвећеношћу и жељом да одржи породицу у срећи и хармонији, баш онако како је то чинила уз Бату.
Преминуо у сну
Бата је преминуо у сну 22. маја, на рођендан Новака Ђоковића, којег је волео, али, нажалост, није стигао да га упозна. Његова супруга Лула до последњег дана била је уз његову постељу, водила је с њим најтежу битку и често му певала, што је била његова жеља.
- У моментима кад је био отписан, тражио је да му се пева. Посебно је волео да слуша Лулин глас. Подсећао би се тада свега, а и збијао је шале. Он је и лекаре довео у заблуду због енергије коју је имао. И ћерка Јелена вратила се на Кубу мислећи да му је боље - прича за Курир Батин пријатељ Зоран Оташевић. У улици на Врачару у којој је Живојиновић живео завладала је туга. Лула није могла да дође себи од шока.
- Неколико дана пре него што је завршио у болници тражио је од Луле да га доведе у ресторан Беванда и који је често свраћао, на место где је провео цео живот. Три године пре смрти попио је последњи „чивас“ - присећа се кувар Бојан Станковић и додаје:
- Кад га је Лула последњи пут одвела у болницу, вратила се кући уплакана. Позвао сам је на кафу и цигарету. Тада јој је рекао: „Мајко, умрећу ти, осећам то.“ То је био први пут да је она рекла да је лоше - каже он.
Тада, 16. априла, кад је последњи пут био у његовом ресторану, Бата је донео од куће породични албум са сликама. Заједно с власником Зораном Симићем гледао је фотографије с Лулом, унуком, женом која га је чувала. У тишини, уз горке сузе, испијало се пиће у част велике легенде. Оно што је била заједничка жал свих присутних била је чињеница да се Бати до краја није испунила последња жеља - да види сина.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
