Била је фатална прељубница. Кажу да га је контролисала. Причало се да му је пришла по задатку. Сумњало се и да је крива за његов прерани одлазак.
Вера Протић важила је за једну од најлепших жена Београда. Имала је густу црну косу и врло упечатљиве очи којима је, према речима савременика, заводила, али које су уједно код других изазивале непријатност. Њена љубавна прича са Петром Лубардом почела је 1946. године када га је упознала у једном сликарском атељеу. Недуго затим су се венчали, у потпуној приватности – нису биле присутне ни њихове породице. Веру, која је била много млађа, Петар је обожавао. Опраштао јој је хирове.
Савременици кажу да је била реткост упознати толико заљубљен пар. Излазили су по тадашњим популарним градским местима и дружили се са сликарима, колекционарима, културном елитом Београда.
„Петар и Вера никад нису изашали из куће без таксија, а то је тада представљало привилегију код уметника. Петар се дружио са Челебоновићем, Пеђом Милосављевићем, Цуцом Сокић, Даницом Антић, Гојком Бановићем, Бранком Ћопићем и многим другима“, казао је Ђуро Лубарда, Петров братанац.
1
— Церебросукција (@церебросукција) Јулy 12, 2024
Огроман низ о најтоксичнијој вези
Пре неких 7-8 година сам се нашла у легату Лубарда у Иличићевој 1. Само што ми глава није експлодирала од радости што гледам Лубардине слике у простору у ком их је стварао, али можда још јачи утисак је оставила на мене прича пиц.тwиттер.цом/хМ58тцWWЕн
Нико није могао да стане на пут њеним намерама, ма какве оне биле.
„Петар је био толико моћан у свом стваралаштву, али је очито био веома слаб на Веру“.
Према Ђуровим речима, Вера је била разлог што је Петар губио пријатеље. Иако је био јак, њој није могао да се супротстави.
„Нисам доживео непријатности с њене стране, али су оне испливавале у позадини. Има толико непријатних ствари… Била је кобна по његов живот. Мислим да је Петрова слика ‘Човек и звери’ посвећена његовој борби са Вером”, казао је Ђуро.
Изненада Петар и Вера су се развели шездесетих година. Оставила га је због љубавне афере са другим човеком, официром Удбе, који им је био кум на венчању, пише Пресстиж.рс.
О томе је говорила Петрова сестричина Дина.
„Имао је фолксваген и возио нас је по граду. Звао се Ђоко Перовић и био је припадник високе тајне службе. Петар то није видео, или није хтео да види. Једног дана Вера је одлучила да оде са Ђоком. Дошао је камион и радници су, по Верином наређењу, покупили све из куће. Целу ју је огулила – намештај, слике и отишла. Петар је тад звао своју другарицу Љубицу Перовић и рекао јој: Молим, те дођи, ово чудовиште је отишло. Љубица га је нашла у врло лошем здравственом стању, у прљавом кревету. Са супругом га је одвезла у болницу где се повратио. Доктор је рекао да му је организам веома запуштен. Није јео како треба и није бринуо о себи. То је било више година пре његове смрти. У почетку му је било тешко без Вере, али се опорављао. Љубици је дао новац да му припреми славље и позове више људи. На тој журки је упознао извесну Лолу, оперску певачицу, и с њом је био одређено време. Мојој мами је писао да не брине, да му је боље, да није сам. Кад је Вера чула за ту везу, почела је да му телефонира, а он је одбијао да је позове. Ђоко је извршио самоубиство, скочивши са петог спрата, а Вера је дошла Петру на врата.“
Чим се Вера вратила Петру, све се вратило у пређашње стање. Према речима комшија, кад би „непожељни посетиоци“ чекали пред њиховом капијом, Вера би отворила прозор и викнула да нису код куће. Нико није знао кад су се поново венчали. Због тога је Петрова другарица Љубица била разочарана у Петра, знајући шта је све прошао због Вере.
Петар је шездесетих отишао у Индију, а Вера није добила визу, па је писмима исказивала колико јој недостаје и да га чека у Риму. Требало је да остане у Индији годину дана, али је после шест месеци отишао у Рим, а потом у Београд. Прескочио је Израел, иако је обећао породици да ће их посетити. То се никад није десило.
„Колика је Вера била манипулаторка, постоји још једна прича. Петар је од Јапана добио награду, као и поклон за супругу – царску бисерну огрлицу. Вера, кад га је напустила, однела је огрлицу у радњу за закуп и они су је ставили у излог. Кад је пролазила поред радње са Ђоком, узвикнула је: Јао, што је лепа! Хоћеш ли ми је купити? и он је ушао у радњу и купио јој ту исту огрлицу, тако да је добила и огрлицу и новац“, казала је Ђина.
Петар Лубарда је преминуо 1974. у 67. години. Његовим потомцима нису познати резултати његових медицинских картона. Наводно су изгубљени, пишу Београдски музеји.
Поједини верују да га је Вера тровала. Чак се и један близак пријатељ исповедио како му је Петар једном то рекао, али да је био опчињен њом без обзира на све – да може и да га трује, само да је ту; да прође просторијом. То му је било довољно за цео дан.
Петар није имао деце, а Вера је одмах после његове смрти прекинула везу са његовом родбином. Преминула је 2008. године у Прихватилишту за одрасла и стара лица у Кумодрашкој.
Лубарда је био један од највећих српских и југословенских сликара 20. века. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности и спољни члан Југословенске академије знаности и умјетности.
Основну школу је похађао у родном Љуботињу, Цетињу и Херцег Новом, а гимназију у Херцег Новом, Сплиту, Сињу и Никшићу, где почиње да слика. Студије сликарства започео 1925. године у Београду, а наставља кратко у Паризу 1926. на Ацадéмие дес Беауx Артс. У Црну Гору се враћа 1932. и исте године долази у Београд.
Легат Петра Лубарде је отворен. Радно време: сваки дан изузев понедељка од 10-17х. #петарлубарда пиц.тwиттер.цом/0РфУ9кwy2W
— Куца легата (@КуцаЛегата) Децембер 24, 2014
Други светски рат проводи у заробљеништву у логорима у Немачкој и Италији.
Од 1945. ради као професор на Ликовној академији у Београду, ком је поклонио сликарску заоставштину.
На бијеналу у Сао Паолу 1954. године једногласно победио поред радова Далија, Мура, Пикаса, а Пикаса је победио још једном на бијеналу у Јапану.
Петрова и Верина кућа је претворена у легат и обновљена 2012. године и отворена 2014. године.
(задовољна.нова.рс)
