У болестима зависности генетика има одређену улогу, али није пресудна, нити је то једини фактор.
Зависности и пороци, попут склоности ка алкохолу, дрогама, пушењу или другим облицима компулзивног понашања, нису наследне болести у класичном смислу једне специфичне мутације. Уместо тога, они настају као комбинација генетских предиспозиција и утицаја околине — ДНК и животних околности особе.
Генетска компонента зависности
Генетика може повећати ризик од развоја зависности, али не одређује судбину – не значи да ће дете дефинитивно постати зависник само зато што је један родитељ имао проблем. Научне процене показују да генетика утиче на око 40–60 % ризика за развој зависности. Других 40–60 % чине фактори околине, понашање, стрес, изложеност супстанцама и животне одлуке.
Гени повезани са системом награде у мозгу, посебно они који утичу на допамин, могу учинити особу осетљивијом на импулсивне и зависничке обрасце понашања.
Да ли је важнија мајчина или очева страна?
Иако неке менталне карактеристике и предиспозиције (нпр. за депресију) могу показивати јачу повезаност са мајчине стране у одређеним студијама, то се може аутоматски проширити на све пороке или зависности.
Деца наслеђују по 50% гена од оба родитеља, а различити гени доприносе ризицима за различите особине и стања.
Студије показују да оба родитеља могу да пренесу генетске варијанте повезане с ризиком од зависности или импулсивног понашања, и није јасно да ли се то дешава чешће са мајчине стране.
Нека истраживања у другим областима показују да одређене особине (нпр. интелигенција или проблеми са сном) могу имати неједнак утицај мајчиних гена, али то није универзално правило и не може се директно проширити на зависности.
Окружење и породични утицај су кључни
Истраживања јасно показују да не само гени већ и начин живота, понашање породице, стил васпитања, стрес и друштвени фактори имају огромну улогу:
Ако родитељи имају проблем са алкохолом, дуваном или другим супстанцама, деца су изложена не само генетском ризику, већ и моделима понашања који могу да подстакну сличне обрасце.
Оквир у којем дете одраста — колико је раније изложено супстанцама, колико је контролисано, шта се учи о ризицима — често је важнији од саме генетике у одређивању хоће ли особа развити порок или зависност.
Генетика даје предиспозицију, али не одређује судбину.
Ризик од болести зависности може бити наследан и са мајчине и са очеве стране, али нема чврстих доказа да једна страна доминира у односу на другу.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО
