Ричард Бартон и Елизабет Тејлор на Брионима с Титом – љубомора, хумор и сусрет светских звезда откривају интригантну страну југословенског вође
Познати британски глумац Ричард Бартон у својим је дневницима оставио искрене и помало ироничне записе о сусрету са Јосипом Брозом Титом и његовом супругом Јованком Броз. Овај необични сусрет догодио се крајем јула 1971. године, када су Бартон и његова тадашња супруга, славна холивудска дива Елизабет Тејлор, допутовали у Југославију, на Брионе, како би се глумац припремио за улогу Тита у великом југословенском ратном спектаклу “Битка на Сутјесци”.
Бартон је, познат по свом бритком уму и саркастичним запажањима, у дневнику описао прве утиске о Титу и Јованки на начин који је далеко од уобичајеног дипломатског тона.
“Дочекала нас је жена сељачког изгледа и мали мушкарац великог стомака,” записао је глумац без устезања. Јованка му је, како каже, деловала шармантно и имала је “разоран осмех”, док је Тито, скривен иза затамњених наочара, остао за њега енигма — није му чак успео ни видети боју очију.
Глумца је посебно изненадио физички контраст између двоје домаћина. Јованка му се чинила крупна и снажна, готово импозантна, док је Тито, према његовом опису, био “мален, нежан и ситан, осим по стомаку који је упадао у очи.” Његови кораци били су кратки, а рука коју је пружио Бартону “малена и не нарочито чврста”.Бартон је искрено признао да га Тито и његова супруга нису импресионирали – ни изгледом, ни појавом, ни држањем.
Ипак, иза тих хладних запажања крила се знатижеља. Бартон је, као професионалац, покушавао да “ухвати” Титову енергију, покрете и начин говора, јер му је управо тај сусрет требало да помогне да што верније прикаже југословенског председника на филму. Елизабет Тејлор, која је пратила супруга током овог необичног боравка, била је права атракција где год би се појавила. Њихов долазак у Југославију изазвао је огромно интересовање јавности — сусрет холивудске гламурозне елите и југословенског државног врха био је догађај о којем су сви причали.
Генерације које су тада биле сведоци тих тренутака и данас се сећају како је тај “судар светова” изгледао као сапуница у реалном времену: с једне стране најславнији филмски пар на свету, познат по бурној љубави, раскошном животном стилу и честим љубоморним испадима, а с друге — каризматични југословенски председник и његова прва дама, оличење дисциплине и државничког достојанства.
Бартонови дневници, које је касније објавио “Yале Университy Пресс”, откривају много више од пуког описа једног сусрета. Они представљају судар две епохе и два света — западног гламура и југословенског социјалистичког поноса. Иако Ричард Бартон није био импресиониран Титом, управо тај сусрет остао је упечатљив део његове каријере и живота, јер му је дао прилику да изблиза упозна човека којег је убрзо затим оживео на филмском платну.
Ричард Бартон о Титу: “Добар домаћин, али досадан човек”
Иако многи описи Јосипа Броза Тита из тог времена приказују југословенског председника као шармантног домаћина који је знао како да угости светске лидере, уметнике и филмске звезде, славни глумац Ричард Бартон имао је другачије утиске. У својим дневницима, који су касније објављени, Бартон је отворено написао да му је Тито деловао досадно и без много харизме, док је његова супруга Елизабет Тејлор била искрено фасцинирана југословенским вођом.
Славни холивудски пар стигао је на Брионе 31. јула 1971. године, на позив самог Тита. Бартон се тада припремао за улогу председника Југославије у филму “Битка на Сутјесци”, док му је Елизабет правила друштво током боравка. Њихов долазак изазвао је огроман публицитет — југословенска јавност била је опчињена гламурозним гостима, а медији су данима извештавали о сваком њиховом кораку.
У свом дневнику Бартон је прецизно описао читав пут и први сусрет са Титом и Јованком Броз:
“Стигли смо срећно и одвезли се аутомобилом Мерцедес-Бензом кроз Пулу, где нас је чекао брод. На аеродрому — маса фотографа, новинара и ТВ екипа. Уобичајена питања: ‘Какав је осећај да глумите великог човека?’, ‘Колико знате о Титу?’... Доделили су нам вилу недалеко од Титове. Било је веома вруће, без клима-уређаја.”
Потом описује и први сусрет са првом дамом Југославије:
“Мадам Броз дочекала нас је у вили. Крупна жена, врло сељачког изгледа, али крајње шармантна, са разорним осмехом. Понуђени су нам канапеи (јео сам их, склонивши хлеб), шампањац — који сам одбио, и укусна турска кафа, коју нисам одбио.”
Из ових редова проговара његов карактеристични британски хумор, али и блага иронија према протоколарном, државничком гостопримству на које није био навикнут. Бартон је, додуше, признао да га је Јованка импресионирала својом топлином и природним шармом, али није био нарочито импресиониран њеним изгледом.
“Тито је био љубазан, али није ме инспирисао”
Већ наредног дана, 1. августа, Бартон је забележио нови утисак:
“Дуг, али угодан дан проведен са Титом. Председнику и супрузи поклонили смо Ван Цлееф & Арпелс – комад пирита са сатом у њему. Када ме Тито питао о сценарију, рекао сам да мислим да је у њему приказан сувише скромно и да би требало да делује снажније. Он се сложио да то променимо, што се режисеру веома допало. Можда ћу тако имати више посла него само да стојим и изгледам као ‘човек судбине’.”
У овом запису види се и Бартонова професионална посвећеност улози. Иако га Тито није очарао као личност, глумац је покушавао да пронађе дубље слојеве карактера — да разуме вођу који је, како су му многи говорили, истовремено био ауторитет и симбол једне епохе.
Елизабет Тејлор, с друге стране, била је потпуно одушевљена Титом. Према Бартоновим записима, она је у њему видела “човека снаге, достојанства и аристократске самосвести”, док је њен супруг све то доживљавао као хладну фасаду иза које није било истинске дубине.
Много прича о комунизму и Русији, али највише о Титу
Још пре самог сусрета, 21. јула 1971. године, Бартон је у свом дневнику записао:
“Већи део јучерашњег дана провео сам са Југословенима у разговору о Титовом филму. Пуно фасцинантних прича о комунизму и Русији, али највише о Титу. Идемо, на Титов позив, да га видимо двадесет осмог. Требало би да буде врло занимљиво, у најмању руку.”
Из ових редова јасно је да је глумац у почетку био пун радозналости и професионалног ентузијазма, али да је непосредни сусрет с Титом донео разочарање. У њему није препознао ону митолошку фигуру револуционара и државника, већ обичног човека, помало уморног, са великим стомаком и кратким кораком — што је и забележио у свом дневнику.
Судар два света
Сусрет Ричарда Бартона и Јосипа Броза Тита био је судар две цивилизације — западног света гламура и југословенског социјалистичког протокола. Док су Бриони тих дана блистали под сунцем и објективима фотографа, иза кулиса су се сударали различити погледи на свет, уметност и моћ.
Бартонови дневници, које је деценијама касније објавио “Yале Университy Пресс”, открили су много више од пуких описа једног боравка на Јадрану. Они приказују сусрет легенде филма и легенде политике, два човека које је свет славио, али који се међусобно нису успели разумети.
За Бартона, Тито је остао “љубазан, али досадан домаћин”.
За Тита, пак, Бартон је вероватно био “још један глумац из великог света”.
А за историју — тај сусрет је остао симбол тренутка када су се Холивуд и Југославија накратко погледали очи у очи.
Битка на Сутјесци
Ратни спектакл “Битка на Сутјесци” један је од најамбициознијих југословенских филмова икада снимљених. Настао почетком седамдесетих година, филм је имао задатак да прикаже величанствену и крваву битку из Другог светског рата, познату и као Операција “Шварц”, како су је назвали немачки планери. Циљ те операције био је да немачке, италијанске и јединице Независне Државе Хрватске у потпуности униште партизанске снаге које су се налазиле у околини реке Сутјеске, на простору југоисточне Босне.
Битка је трајала од 15. маја до 16. јуна 1943. године и ушла је у историју као једна од најтежих и најкрвавијих епизода југословенског отпора. Током више од месец дана непрекидних борби, партизанске јединице биле су опкољене, исцрпљене и суочене са готово безизлазном ситуацијом. Погинуло је око 7.500 бораца, међу њима и велики број жена, рањеника и санитетског особља. Насупрот томе, немачке снаге изгубиле су “само” нешто више од 500 војника. Ипак, партизани су успели да пробију обруч и преживе, чиме су доказали да покрет отпора у Југославији није могуће сломити.
Ова победа имала је далекосежне последице — после Сутјеске, савезничке силе су у потпуности признале партизански покрет као легитимног представника отпора у Југославији. Британска војна мисија, која се тада налазила уз Врховни штаб НОВЈ, сведочила је о храбрости и организованости југословенских бораца, а Тито је тиме стекао међународни углед који ће га пратити до краја живота.
Тито рањен, али не и сломљен
У самој бици и Јосип Броз Тито био је рањен. Дана 9. јуна 1943. године, током једне од непријатељских офанзива, експлозија бомбе тешко му је повредила руку. Према сведочењима, од сигурне смрти спасао га је његов верни немачки овчар Тигар, који је скочио на њега и тако примио део експлозије на себе. Тај догађај касније је постао део легенде о Титу, симбол његове личне храбрости и одлучности.
Ричард Бартон глумац који је оживео мит
Готово три деценије касније, холивудски глумац Ричард Бартон добио је задатак да тог истог Тита прикаже на великом платну. За улогу у филму “Битка на Сутјесци”, Бартон је дошао у Југославију у лето 1971. године. Као глумац познат по улози снажних, страствених ликова и по свом бритком језику, Бартон је пажљиво проучавао личност југословенског председника — али, како се испоставило, без нарочитог дивљења.
У својим дневницима, објављеним деценијама касније, Бартон је искрено писао да га Тито није одушевио.
“Мало ме изнервирала нервоза с којом нас послуга послужује. Тито и Јованка живе у невероватном луксузу, неупоредивом с било чим што сам видео. Након ручка разговарали смо дуго о рату, посебно о Сутјесци. Питао сам га воли ли Стаљина. Дуго је ћутао, а онда рекао да му се ‘диви као политичару, али да га не воли као човека’.”
Овај запис открива сложену мешавину поштовања и сумње — Бартон је у Титу видео човека који је умео да гради ауторитет, али не и да остави дубок лични утисак.
Један од најживописнијих делова Бартонових дневника односи се на путовање с Титом по Брионима. Глумац је детаљно описао тај доживљај:
“Назвао нас је у 16 сати и у кабриолету Линцолн Цонтинентал смо кренули. После само педесетак метара, возећи преко оштрог камена, пробушио је предњу десну гуму. Уместо да се заустави, појачао је број окретаја. Клацкали смо се и трзали десетак секунди које су парале живце. Оставили смо ауто и отишли пешице до малог зоолошког врта са слоном, козама и газелама. Након инцидента с аутомобилом, Тито је изгледао врло старо и још ситније, али се убрзо вратио свом старом самопоуздању. Чинило се да се помало бојао слона док га је хранио.”
Овај готово филмски опис приказује Тита не као државника, већ као обичног човека — помало трапавог, али и тврдоглавог, одлучног да у свакој ситуацији задржи контролу.
Последњи Бартонов запис о Титу датира из 2. августа 1971. године. Његов тон тада је већ био пун замора и благе иритације:
“У 9.30 сам видео ПР-овца који ми је поставио много питања о томе зашто све то радим. По ко зна који пут сам понављао: ‘Сјајан човек’, ‘Сјајна прилика’, ‘Надам се да могу да испоштујем правду’. У ствари, надао сам се да ће они испоштовати правду према мени. Огроман је напор отрпети досаду, посебно бескрајне преведене разговоре. И Тито и Мадам Броз причају дуге приче, не допуштају да их преводиоци прекидају, па кад заврше, човеку је сасвим свеједно о чему се говорило.”
Бартон је искрено признавао да га је протокол гушио, а формална дружења исцрпљивала. Да није било фасцинације његове супруге Елизабет Тејлор Титовим “шармом и снагом”, вероватно би, како је сам написао, “дао све од себе да побегне”.
Пут председничком јахтом – моћ, море и представа
У истом запису, Бартон је детаљно описао и Титов понос — његово море и председничку јахту:
“Тачно у 9.50 кренули смо из куће према председничкој вили, затим равно на малу, снажну јахту. Највећа брзина 35 чворова, 160 тона, 120 стопа. Пловили смо низ стотине острва, лепи градови, хотели, камене плаже пуне туриста. Готово сви су махали јахти, а Тито им је узвраћао. Поносно ми је рекао да је његова обала најбоље брањена у Европи, да су под свим острвима скривене пећине са пушкама, подморницама и топовима. Повремено бих кроз двоглед видео морнара на неком брежуљку како укочено поздравља.”
Иако фасциниран сценографијом и организацијом, Бартон се осећао као посматрач у представи у којој није желео да учествује.
“Ручали смо на острвцету окренутом према Брионима, не без мучног прегледа куће и поседа,” закључио је глумац.
Између мита и стварности
“Битка на Сутјесци” је, када је премијерно приказана 1973. године, постала симбол државне епопеје — филм о јунаштву, жртви и вери у слободу. Али у Бартоновим дневницима та прича добија другу димензију: иза мита о Титу стајао је обичан човек, с манама, несигурностима и жељом да увек делује моћно.
За Ричарда Бартона, то искуство није било само глумачки изазов, већ и огледало његових сопствених дилема.
За Тита, то је био покушај да кроз уметност потврди сопствену легенду.
А за историју — остала је забележена једна од најнеобичнијих епизода у којој су се сусрели Холивуд и револуција, мит и реалност, Тито и Бартон — сваки у својој улози, али обојица свесни да ће публика судити о њима заувек.
Бартонов поглед на Тита: између ироније, љубоморе и искреног дивљења
Током боравка на Брионима, Ричард Бартон је у својим дневницима забележио бројне детаље са сусрета с Јосипом Брозом Титом и његовом супругом Јованком. Међу њима су и они наизглед безначајни тренуци, који ипак откривају много о атмосфери и расположењу током тих дана.
Један од таквих момената догодио се током ручка, када је Тито, у опуштенијем разговору, почео да показује поклоне и успомене које је добијао од страних државника и пријатеља широм света.
„Ово је из Индонезије, од самог Сукарна. Ово је рад народа Македоније. Ово је из Судана“, набрајао је поносно председник, показујући предмете из своје импресивне колекције.
Бартон, који је саркастично посматрао тај призор, записао је да је већина гостију изгледала уморно и помало досадно, чак и пре него што је ручак завршио — упркос шампањцу који је слободно текао.
„Приметио сам да су се лица многих већ одавно смејала од досаде. Елизабетино лице било је, наравно, изузетак. Она се забављала. Добро је што не пијем, јер бих можда почео да постављам врло незгодна питања,“ записао је Бартон, с препознатљивом дозом ироније.
Елизабетина фасцинација Титом и Бартонова љубомора
Бартоново исмевање Тита, према мишљењу многих који су касније читали његове дневнике, можда није било само израз цинизма, већ и љубоморе. Елизабет Тејлор, позната по свом шарму и способности да освоји пажњу где год се појави, била је искрено одушевљена југословенским председником.
За њу је Тито био “забаван, духовит и изузетно углађен човек, светских манира”, док га је Бартон доживљавао као претенциозног домаћина који воли да прича о себи. Неки су чак веровали да је Елизабет помало преувеличавала своје одушевљење Титом — можда и с намером да изнервира Бартона. Познато је да су обоје били изузетно љубоморни, готово опсесивно везани једно за друго, и да су њихови односи често личили на бурни филм.
Ипак, и поред почетне одбојности, Бартон је касније признао да Тито није био сасвим “досадни безвезњак”, како га је у први мах доживљавао. Током дружења, забележио је и неколико момената искреног хумора и људскости, који су га изненадили.
“Било је и повремених светлих тренутака,” написао је. “Тито је на енглеском рекао: ‘Било ми је јако драго кад ми је бака умрла.’ Елизабет га је питала: ‘Зашто?’ А он је одговорио: ‘Зато што је то значило да је престала да ме туче.’ Елизабет је била згранута: ‘Ужасно је да кажете такву ствар!’ Тито се насмејао и рекао: ‘Била је мала, али јака и увек љута.’”
Тај тренутак, помало морбидан али духовит, показао је Титову способност да исприча причу с дистанцом и иронијом — особину коју је Бартон, иако невољно, морао да поштује.
Сусрет са Винстоном Черчилом – дијалог о моћи
У дневницима Бартон бележи и занимљиву анегдоту о Титовом сусрету са Винстоном Черчилом, који се у то време налазио у близини, на јахти Аристотела Оназиса.
“Упознали смо Черчила, који је био на Оназисовој јахти. Черчил је прихватио врло мали виски, док је Тито имао свој уобичајени – велики. Тито га је упитао: ‘Зашто тако мала порција? Научио си ме да пијем велике.’ Черчил му је мирно одговорио: ‘Тада смо обојица имали моћ. Ја је сад немам, а ти је још увек имаш.’”
Бартон је забележио и Титову реакцију, која је била изненађујуће самоиронична:
“Моћ квари,” рекао је Тито, осмехнувши се, али није деловало да је у потпуности поверовао у сопствене речи.”
Елизабет као права звезда вечери
Један од последњих описа у Бартоновом дневнику односи се на вечерњи излазак у Пули, где су гости из Холивуда и југословенски председнички пар заједно присуствовали пројекцији филма у римском амфитеатру.
“Синоћ смо ишли да погледамо филм у римском амфитеатру у Пули. Улице су биле пуне морнара који су стајали у ставу мирно, а иза њих масе људи које су тапшале целом рутом. Елизабет је била звезда вечери – много већа од Тита, или бар једнака. Када смо ушли у Колосеум, сви су устали и аплаудирали. Елизабет је била дубоко одушевљена. Ја, наравно, циничан као и увек.”
Бартонов тон у овим редовима открива препознатљиву мешавину поноса, зависти и умора. Док је Елизабет уживала у пажњи публике и у друштву председника, Бартон се осећао као посматрач у представи која му није била намењена.
Када се њихов боравак на Брионима завршио, Бартон је у дневнику оставио сложен портрет Тита — човека који га је истовремено нервирао и интригирао, који је знао да импресионира, али и да замори.
У његовим записима остала је слика вође који воли да се хвали, али и да се шали на сопствени рачун, човека који је и у луксузу и протоколу умео да делује једноставно, али и свесно своје моћи.
А између редова – осећа се и лична прича Ричарда Бартона: уметника који је, макар на кратко, морао да уђе у улогу Тита не само на филму, већ и у стварном животу.
(Стил / Монто / Београдске)
БОНУС ВИДЕО:
