Мало је глумаца за које можемо да кажемо оно чувено, бард нашег глумишта, а Воја Брајовић је управо то, бард глуме, личност која је својим умећем, талентом, харизмом и шармом, обележила деценије нашег театра, филма и телевизије.
Првак наших позоришних сцена, добитник свих значајних признања, ипак, "Јоакима" (који му је уручен на Сретење и 189. рођендан Књажевско српског театра), по нечему издваја:
- Имам још награда, али ово је признање за допринос развоју и очувању позоришне уметности у Србији, а када се зна да је Јоаким Вујић, после Доситеја, био тај ентузијаста који је основао национални театар да би очувао језик и да би позориште подржало културу свог народа, онда је ова награда, заиста, и значајна и обавезујућа - каже у разговору за наш лист Воја Брајовић. - Јоаким је отац нашег театра и то у она тешка времена, када се бранио национални опстанак и идентитет српског народа, а било је још доба Османског царства. У таквим околностима измолио је књаза да се прави позориште, које се зато и зове Књажевско...
Познати глумац често је, иначе, играо на сцени ове куће - последњи пут гостујући са представом "Воз" чију потписује и режију. На питање да ли је икада био у подели неке крагујевачке представе, одговара:
- Нисам, а нисам ни имао кад. Уосталом, зашто би ме и звали кад су увек имали свој, добар ансамбл. Знамо и колико је важно да се ти ансамбли у унутрашњости одрже. Ја сам и велики заговорник фестивала пошто у малим срединама није могуће играти много истих представа. За пет-шест извођења градска публика је већ одгледала одређени наслов, зато је драгоцено да долазе друга позоришта како би у континуитету видели што више различитих представа.
У години у којој се обележава девет деценија од рођења једног од највећих савремених редитеља Дејана Мијача (преминулог 2022), неминовно је присетити се његове богате позоришне баштине, како великих класичних наслова, тако и савремених писаца које је маг наше сцене етаблирао у театру:
- Прошле су две године од Мијачевог одласка, а толико је сећања... Колико је год био велики редитељски геније, био је и филозоф. Свестран у сваком смислу. Последња представа коју је режирао је "Вишњик" у ЈДП, десетак година пре смрти. Није желео више да ради, ставио је тачку. Умео је да ми каже: "Видиш, ја сам, отприлике, режирао сто представа, а мислим да је пет било добрих". Одговарао бих му: "Ћути, молим те, деведесет пет оних којим ти ниси задовољан, боље су од представа којим су други задовољни".
У свом богатом позоришном опусу с Мијачевим потписом, Брајовић каже да му је тешко да раздваја "децу", ипак:
- Међу њима је, свакако, Васа Вучуровић у "Мрешћењу шарана", "Лажни цар Шћепан Мали", Терзит у "Троилу и Кресиди". Наравно, и Вићенцо у "Мери за меру". Играо сам у та два, можда најзначајнија Шекспирова комада које је Мијач режирао. Радио сам и Ацу Поповића, као и "Радована Трећег" Душана Ковачевића. Не треба заборавити ни Стерију, мислим да ми је једна од најдражих позоришних ликова Жутилов у "Родољупцима". Све у свему, било је десет - дванаест улога у Мијачевим представама. Више то не могу ни са ким поделити...
Колико год да је позориште, по Брајовићем мишљењу, најзначајнија уметност, толико је и пролазна:
- Оно што се десило, одиграло и скинуло са репертоара, више не постоји. На филму остаје забележено шта је радио један Тарковски или Орсон Велс, Чарли Чаплин, Жика Павловић, Саша Петровић... У театру, нажалост, не. Чак и ако постоји снимак, никада не може бити то. Документ је који није тако веран. Позоришна представа, за мене као глумца, увек је била највећи изазов: делиш исти тренутак са колегама и онима који те гледају. Такво искуство и задовољство не може се мерити ни са чим другим. Филм је нешто друго. Сними се - некад добро, некад одлично, некад без везе. Не можеш ништа променити нити поправити. Театар је интеракција са другима, са текстом који изнова играш и тумачиш. И наравно, стална размена емоција са публиком.
Уз велике улоге, Брајовић се два пута окушао на другачијем позоришном задатку. Његов редитељски првенац био је "Воз" Кормака Макартија 2015, а прошле године поставио је и "Кућу" (по тексту глумца Небојше Цилета Илића), чије је премијерно извођење било у Звездара театру:
- Цилетов извенредан комад сам успео да упризорим. У међувремену, постала је то веома драга представа која се увелико игра. Оба текста припремао сам дуго, најмање годину и по. Зато ми је боље да, док још имам снаге, играм. Ако нешто ново наиђе, волео бих да то буде на радост оних који ме гледају.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
