Информација од пре скоро пет година да ће посмртни остаци Џозефине Бакер, француске плесачице, певачице, глумице и активисткиње рођене у Америци која је умрла 1975. године, буду пребачени у Пантеон у Париз, обрадовала је многобројне обожаваоце ове пркосне и храбре жене.
Вест коју је пренео тада пренео Њујорк Тајмс, а потврдила тадашња француска министарка владе Ањес Паније-Рунаше, значило је да ће она постати прва Афроамериканка и једна од ретких личности рођених ван Француске, чији ће посмртни остаци бити део чувене гробнице. Пантеон је такође последње почивалиште икона, попут Марије Кири, Виктора Игоа, Волтера и Жан-Жака Русоа. Сахрана је била одржана 30. новембра 2021. године, дана када се удала за Француза Жан Лиона, чиме је постала француска држављанка.
Председник Емануел Макрон наводно је донео одлуку вођен и петицијом коју је потписало око 40.000 људи који су подржали ову идеју (захтев је поднет од стране њених потомака још 2013). Догађај је имао и своју додатну симболику – како је жена која је дошла из дискриминишуће и веома сиромашне средине успела да преокрене своју судбину и постане светска звезда, о чему је у беседи поводом овог омажа славној Бејкеровки говорио и писац Лорен Купферман, који је и покренуо петицију. “То је било могуће у Француској у време када то није било у Сједињеним Државама”, додао је.
Џозефина, која је сахрањена у Монаку 1975. године била је симбол Француске која није расистичка. Само председник је могао да донесе одлуку ове врсте. Меморијални комплекс, и бивша париска црква Пантеон, своју инспирацију пронашла је у римском имењаку, па отуд и кров и карактеристични импозантни стубови. Од осамдесет личности које почивају у њему, само пет су жене, а последња међу њима је Симон Веил, бивша француска министарка, која је преживела Холокауст и борила се за право на абортус.
Фреда Џозефина Мекдоналд рођена је у Мисурију 3. јуна 1906. Извештаји из датотека болнице у Сент Луису открили су невероватну причу везану за њен долазак на свет, који је аутентичан једнако као и њен живот. Мајка Кери, примљена је у болницу резервисану за белкиње (услед расне сегрегације) 3. маја, а отпуштена је 17. јуна, две недеље након што се Фреда родила. Порођајне компликације ове врсте тада су се завршавале углавном трагичним исходом, што њено рођење може сврстати у чуда.
Одраста у Сент Луису, у насељу Мил Крик, расно подељеном крају сиромашних, у којима највећи број домова није имао водовод. Већ као дете је овладала вештинама уличног плеса, надомак станице железничке станице Унион, а са 15 година упућује се за Њујорк, где долази у вртлог Харлемске ренесансе – интелектуалне, социјалне, артистичке експлозије на Менхетну 1920-их. На бродвејским ревијама “Схуффле Алонг”, “Аделаиде Халл” и “Тхе Цхоцолате Дандиес” доминира као завшни плесач (Тхе Понy).
Извођење блацкфаце комедије, сценског наступа, намењеног углавном белим извођачима, који карикатурално имитира људе црне пути, бива јој препорука за Париз, који ће њен живот обојити најлепшим бојама. Легендарни “Ла Дансе Сауваге” акт у којем је ногама “цртала” геометријске фигуре поставио је нове плесне стандарде. Епитет голе, крао јој је само ружичасти перјани шал, док су магију плеса стварали сваки мишић, поглед, осмех.
У перформансу “Ле Фолие ду Јоур”, финалном кораку у завођењу париске публике, носила је костим састављен од вештачких банана. Њен успех коинцидирао је са успоном Арт Декоа на великој изложби декоративних уметности 1925. Улога у “Ла Ревуе Нèгре” у театру на Јелисејским пољима додатно је етаблирала њену славу.
Тадашња америчка комуна у Паризу – Скот Фицџералд, Силвија Плат, Џејмс Џојс, Гертруда Стајн, била је одушевљена “Креолском богињом” како су је звали. Ернест Хемингвеј је са њом испијао Блоодy Марy коктеле у Харијевом бару у улици Даоноу. Пикасо, за кога је била “Нефретити данашњице”, њену је лепоту пренео на платно, као и Анри Матис (серија слика “Џез”), док јој је Жан Кокто отворио врата кинематографије. Полу Колину била је инспирација за плакате, Клоделу за скулптуре.
Америка и покрет отпора
У Америку се поново враћа 1951, након тријумфалних изведби у Фоли Бержеру. Покрет за грађанска права подржала је већ 1950. Након што се изборила да се у клубовима у којима наступа укине расна сегрегација, распродаје заказану турнеју, која је отпочела у Мајамију. Инсистирање на расној разноликости, донело јој је море претећих писама од Кју Клукс Клана.
Сукоб због расизма, са Шерманом Билинслијем, власником клуба Сторк на Менхетну, изродио је и једно незаборавно пријатељство. Наиме те вечери, услед међусобне расправе, на Џозефинину страну стала је нико други, до Грејс Кели, дете аристократске ирске католичке породице која је тих година била звезда у настајању. Чувена принцеза од Монака је загрилила, не одвајајући се од ње целе вечери, и никада више у тај клуб није ушла, одржавши пред свима прави мали час моралних кодекса.
Круна њене борбе свакако је био Вашингтонски марш 1963, у којем је ишла руку под руку са Мартином Лутером Кингом који је тада одржао свој чувени говор “И Хаве а Дреам”. Била је једини званични говорник – жена, обучена у униформу слободне Француске. Била је узор Рози Паркс и Дејзи Бејтс, које су уз њену сагласност по први пут осетиле светла јавне позорнице. Постхумно је постала члан куће славних у Мисурију 1995, а једна од главних авенија Сент Луиса добила је име по њој.
У току другог светског рата била је активна у покрету отпора који је водио Шарл Де Гол. Њен шарм и појава помогла је у прикупљању информација на званичним скуповима, посебно од јапанских званичника и италијанских бирократа. Преносила је важне информације у Енглеску, а под изговором естрадне каријере, лобирала је у неутралним земљама Латинске Америке. У Мароку је била подржана од стране Паше од Марока, док је у Каиру одбила да пева краљу Фаруку јер није признао Слободну Француску. Од француске државе је добила вредне почасти, Розету Медаље отпора и орден Легије части, највише одликовање за војне и цивилне заслуге, које је 1802. утемељио Наполеон Бонапарта, а уручио јој Шарл де Гол 1961.
У Београду је била први пут 1929, за време краљевине СХС, а други пут је била 1968, а у првом делу концерту, пре ње, певао је Џими Станић, уз пратњу забавног оркестра Радио Београда, под вођством Војислава Бубише Симића, који је имао прилике да сарађује са већином америчких џез великана – Елом Фицџералд, Квинси Џоунсом, Дјук Елингтоном. Никога није оставила равнодушним. Члан великог џез оркестра Радио-телевизије Београд, клавириста Влада Витас, био је у лимбу – “Дуго после београдског концерта седели смо као неми, а то нам се као професионалним музичарима не догађа баш често”. Са друге стране Џозефининог сталног пратиоца, диригента Мориса Меркадијеа одушевила је вештина и лакоћа импровизација београдског оркестра.
Последњи пут је у Београду била 1973. године као амбасадорка Уницефа где се сусрела и са Јосипом Брозом Титом. Једна од најаутентичнијих фотографија са Титових пријема страних званица, свакако је и она са Џозефином, која је у елегантној белој хаљини са кончаним интарзијама, носила наочари за сунце и шубару од лисице.
У редовима који следе прочитајте неке од њених најпознатијих цитата.
1. „О, да. Плесаћу, певати, играти, цео живот, јер сам зато рођена. Живети значи плесати, волела бих да умрем тако што ћу остати без даха, исцрпљена, на крају плесне тачке или хорског наступа.”
2. „Важно је стећи диплому. Свако треба да иде у школу и научи како да заштити себе. Када то кажем, мислим на оловку, а не на пиштољ.”
3. „Једног дана постала сам свесна тога да живим у земљи у којој се бринем за свој живот због друге боје коже. То је једноставно земља резервисана за белце. Више није било места за нас црнце. Осећала сам да ми се гуше слободе у Америци. Удружено, пуно нас је отишло одатле, не зато што је то била жеља, већ нужда. Париз ми је донео ослобођење.”
4. „Сви мушкарци могу да деле живот са неким, само уколико то желе.”
5. „Имам две љубави: своју земљу и Париз.”
БОНУС ВИДЕО:
