Занимљиви детаљи из живота Николе Пејаковића никога не остављају равнодушним.
Док су се низале последње епизоде серије "Тврђава", публика широм региона остајала је затечена снагом лика Момчила – човека сломљеног ратом, губицима и унутрашњим демонима.
У тој улози Никола Пејаковић није глумио – он је, по мишљењу многих, проживљавао. Јер његова приватна животна прича, иако другачија по околностима, носи једнаку тежину борбе, пада и поновног устајања. Иза глумачке харизме, хумора и бритког ума крије се пут испуњен зависношћу, болом, али и дубоким преображајем.
Рани живот и осећај другачијости
Никола Пејаковић рођен је са телесним хендикепом – на десној руци имао је четири прста, а сама рука била је краћа и слабије развијена. Ипак, како сам истиче, то никада није доживљавао као хендикеп у класичном смислу.
– Рођен сам са четири прста и имао сам специјалан третман у породици. Јединац сам, био сам прилично размажен. Нисам то доживљавао као проблем, напротив – као неку врсту предности. Био сам другачији и то ми је давало посебан значај – испричао је Пејаковић у једном од својих јавних наступа.
Захваљујући родитељима, који су учинили све да кроз одрастање прође "као кроз путер", Коља није развио осећај инфериорности. Чак је и свој физички недостатак доживљавао као личну "тајну снагу", нешто што га издваја и јача његов идентитет.
Долазак у Београд и улазак у свет порока
Прелазак из Бањалуке у Београд донео је нове прилике, али и нова искушења. У великом граду Пејаковић се, како сам признаје, брзо изгубио. Алкохол је у његовој породици био нормализован, готово прихваћен као део свакодневице – "породични спорт", како га описује. Оно што је почело као навика, убрзо је прерасло у озбиљан проблем.
Недуго затим, у његов живот улази хероин.
Дрога му је давала лажни осећај снаге, самопоуздања и "предности", али је истовремено немилосрдно преузимала контролу над сваким сегментом живота. Дани су се сводили на једно – како доћи до дроге, где наћи новац и како преживети још 24 сата.
Двадесет година зависности
Никола Пејаковић хероин је користио више од две деценије. У најтежим фазама, како је сам признао, дневне количине које је уносио биле су алармантне.
– Када сам дошао на пет грама хероина дневно, то је већ било озбиљно – рекао је отворено.
Парадокс његове приче огледа се у реакцији породице. Како сведочи, отац се више забринуо када је Никола почео да одлази у цркву него док је био дубоко у наркоманији.
Рекао је мајци: "Шта се ово дешава, био је баш леп наркоман и нормалан младић" – испричао је Коља, с дозом горког хумора.
У тим речима огледа се неразумевање с којим се многи зависници сусрећу – проблем се често не препознаје док не постане неподношљиво видљив.
Хероински "хоби" који прождире живот
Пејаковић хероин описује као „хоби“ – али не у ироничном, већ у застрашујуће тачном смислу. То је активност која захтева потпуну посвећеност.
Све се врти око дроге: тражење дилера, обезбеђивање новца, скривање, оправдавања, лажи. Живот се сужава, а свет постаје мали, мрачан и затворен.
Први покушаји лечења и помоћ колега
Прво лечење Никола Пејаковић започео је захваљујући колегама са снимања филма "Лепа села лепо горе". Након једног снимајућег дана, Драган Бјелогрлић и Никола Којо, заједно са још неколико људи, одвели су га у болницу.
– Било је свима јасно да морам да одем. Није било присиле, само јасна свест да ми је помоћ неопходна. Занимљиво је да то нису урадили само једном, него више пута – рекао је глумац.
Ипак, први покушај није донео трајно решење. Након свега три месеца, Пејаковић се вратио хероину.
Вера као ослонац
Прави преокрет догодио се захваљујући мајци и једној жени која се бавила алтернативним методама лечења. Њене речи биле су једноставне, али судбоносне:
– Само Бог може помоћи.
Мајка је потом купила три православне књиге. Коља их је у почетку одбацивао, беснео, опирао се свему што је долазило из тог правца. Међутим, временом је почео да чита. Без великих планова, без обећања – полако, корак по корак.
Читање духовне литературе, уз подршку породице, постало је темељ нове стабилности.
Пут опоравка који није био брз
Вера није тренутно избрисала дрогу из његовог живота. Пејаковић искрено признаје да хероин није нестао преко ноћи. Ипак, комбинација духовног трагања, породичне подршке и унутрашње одлуке постепено је довела до трајног опоравка.
– Држим се цркве као пијан за бандеру – каже данас, сликовито објашњавајући колико му вера значи.
За њега, вера је донела смисао који хероин никада није могао да пружи.
Данас: одговорност, брига и сведочанство
Данас Никола Пејаковић говори отворено о својој прошлости, без улепшавања. Посебно истиче колико му значи улога сина и брига о мајци, која болује од деменције. Та одговорност додатно га везује за живот, за присутност и за смисао.
Његова прича није само исповест о зависности. Она је сведочанство о томе колико дубоко човек може пасти – и колико високо може да се подигне када пронађе ослонац. Показује колико су зависности разорне, али и да излаз постоји, чак и када делује да су сва врата затворена.
Никола Пејаковић данас не крије своје ране. Он их користи као доказ да промена јесте могућа – уз веру, помоћ ближњих и храброст да се погледа истини у очи.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
