Пре него што је распродао највеће арене региона, Дино Мерлин пролазио је кроз тежак животни период.
За себе Дино Мерлин истиче да је одрастао на маргини, никада се није срамио поштеног рада, сматрајући да су му управо дисциплина и и жеља да даје све најбоље од себе у свему што ради утабале пут од дна до врха. Његове песме су већим делом аутобиографске, а неки од најпознатијих стихова крију део његове прошлости.
"Кокузна времена"
И данас се сећа "кокузних времена" и својих почетака, о којима је у више наврата говорио.
"Неки дан сам ишао да купим неке шрафове тамо где су они погони, где је индустријска зона и прошао сам поред погона у којем сам радио. Падала је киша, фино сам стао испред тог погона, никога ту више није било, то је запуштено, мислим да то више ни не ради, био сам сам. И враћао сам филм полако како улазим у тај погон, отварам ормарић, унутра су ципеле и онај плави комбинезон. Узимам ту јакну, истресем из ње бубашвабе да испадну, исто из ципела, обучем то и идем у главну халу."
"Могу рећи да сам тако сигурно ишао у њу са мислима да то морам обавити најбоље што умем, као што сада идем на сцену. Увек сам оно што сам радио хтео сам да радим онако како треба или никако. То је била огромна хала, рекао бих дом за карцином плућа, то је била термичка обрада материјала, уља су ту била, било је неиздрживо, тешко се дисало. Тада сам на неким цедуљама писао моје стихове, а оно што сам можда тада написао било: 'Не веруј никоме на реч, сваки корак сам мораш прећ'. А ови радници што су радили са мном умирали су од шеге када би видела да пишем песме, а ја им кажем: 'Гледаћете ме на телевизији'. То је била моја 'претња'. Тада сам купио своју слободу", причао је Мерлин о својим почецима.
Потом се осврнуо и на то чиме се све бавио пре популарности:
"Разне послове сам радио док се нисам попео на сцену. Прво сам радио у погону, па сам онда правио женске ташне и каишеве, па бих онда навечер мујезинио.Ја сам био мујезин у седам, осам сарајевских џамија. И сад сам ја из тога дошао један дан код Курте у ћевабџиницу тражећи икога ко би желео са мном свирати, јер ја сам био потпуни анонимус у том свету. И питам ја могу друга Пецу, текстописца, који је тада био конобар и послуживао ћевапе, зна ли неког, он ми је тада рекао да има друга басисту и да ће га одмах звати. Појављује се момак са дугом косом, кожне панталоне, каубојке, ма фрајер као да је сад из АЦ/ДЦ. Пеца ме представља, каже да сам његов друг, да имам неке песме и да желим да оснујем бенд. А он је рекао: 'Добро, ко ће вам свирати хармонику?' Кад је видео онај мој имиџ, то никад нећу заборавити. Сваки тај сусрет и људи су м обогатили и оплеменили својим приступом. То је живот, или јеси или ниси."
Због тешке депресије хтео да одустане од музике
"У периоду између 1994. и 1995. године био сам тешко болестан од депресије, то не бих никоме пожелео, то је неописива бол и ситуација. Неупоредива је са физичким болом. Десила су се ратна збивања и онда сваки дан се у мени појављивала по једна мала пукотина, па се отвори, па се прошири. Оде толико да ти то више сам не можеш санирати. Борио сам се као лав са демонима. Свашта сам чинио да се излечим, а сигурно да је рад нешто што вас оплемењује, тај неки ваш ред. Ако ви проводите дан тако што испушите четири наргиле, имате велики проблем, не можете тако дуго, јер то није природно. Дакле, треба да постоје јасна ограничења када се ради, када се одмара. Ја сам врло дисципинован по том питању, тако сам се и извукао из тога, надам се. Не знам како сам то и преживео, али на крају све се преживи. Није оставило трага на мене, изборио сам се, али разумем људе који се боре са депресион, то је једна тешка борба."
"Тада је још увек био рецидив моје болести, није још увек била прошла, свеукупно сам се преиспитивао. Онда сам се питао да ли је то моје стање, јер сам збиља био болестан од депресије, резултат бављења музиком. Размишљао сам да ли би било добро да престанем са тим, да покушам наћи неки нови израз. У том периоду отишао сам и на хаџ, знам да су моје молбе биле да би се помогне на издржим на путу на којем за одлучио да се више не бавим музиком. И ето, није ми се то услишило, још увек причамо о музици."
(Мондо)
БОНУС ВИДЕО:
