Невероватна жена коју су сви звали "Мадам" и која није одустајала док није успела.
Била је висока једва 1,50 цм, енглески је говорила с пољским нагласком и за њеног живота нико није тачно знао колико има година.
Њено име стајало је на фасадама 14 фабрика и 32 салона за улепшавање широм света, а иметак јој је био процењен на 100 милиона долара. Све је постигла сама, када се из родног Кракова преселила у Мелбурн, где је почела да ствара своје козметичко царство, у доба када жене још нису ни биле предузетнице. Хелена Рубинштајн била је пионирка лепоте, а управо тако зове се и изложба која је овој великој “малој” дами светске козметике посвећена у јеврејском музеју у Бечу, а може се разгледати до 6. маја.
Многи је зову и оснивачицом модерне козметике; управо је она прва дошла на идеју да обоји пудер или нашминка очи, ствари које су данас разумљиве саме по себи. У доба када брига о лепоти није уопште још била тема, а шминка се сматрала фриволном и друштвено табуизираном, пробила се с идејом да свака жена може открити своју индивидуалну лепоту и да из тога треба извући најбоље. Сматрала је да ће жене тако стећи самопоуздање. Успела је у пословном свету којим су тада још доминирали мушкарци и осмислила иновативно тржиште које се трајно поставило на међународном нивоу, а постоји и дан данас.
Хелена Рубинштајн рођена је у великој породици ортодоксних Јевреја у Кракову, у јеврејској четврти Казимиерз, у чијем средишту се данас налази помало кичасти хотел Рубинштајн, саграђен како би привукао туристе.
Њена родна кућа налази се мало даље. Правим именом Чаја, била је најстарија од осам сестара; након ње рођене су још Паулина, Регина, Роса, Стела, Цеска, Манка и Ерна. Отац Хертцел био је трговац без смисла за бизнис и вечито у дуговима, а мајка Гител рано је схватила да никад неће имати мираз за своје ћерке. Будући да је тада за жене једина шанса била удаја за добростојећег мушкарца, мајка је сваке вечери учила Хелену и њене сестре како да одржавају своју косу и кожу.
Без обзира на то како је уморна била на крају радног дана, Хелена никада није пропустила мајчине савете: 100 потеза четком пре спавања како би коса била што сјајнија, умивање хладном водом и обавезно наношење креме за лице која ће, како се надала њена мајка, све њене ћерке учинити довољно лепим да се могу добро удати и без мираза.
Али, Хелена није желела рано у брак; хтела је да види свет па је са 16 година напустила Краков и отишла прво код тете у Беч, па у Аустралију, где су живела код њена три ујака. Путовала је бродом "Принзрегент Луитполд", а карту је купила под именом Хелена Жулијет, именом које ће је ускоро прославити. Кратко време живела је код родбине на овчарској фарми, потом се преселила у Тувумбу, у савезној држави Квинсленд, где је радила као дадиља, а затим у Мелбурн где се запослила у једној чајани.
И управо у Аустралији, тада вероватно најмањем монденском месту на свету, почела је њена каријера. Наиме, од куће је понијела 12 кутија креме за кожу, коју је у Кракову према свом рецепту направио апотекар жејкоб Ликуски за њену мајку. Приметила је како је кожа аустралијских жена, сува и груба због сталног сунца, потпуно у супротности са њеном белом европском пути.
Аустралијанке су тада од ње почеле да позајмљују крему која је постала толико тражена да је Хелена наручила додатну пошиљку из Пољске, а ускоро је у Мелбурну отворила и свој први салон, у који је врло брзо довела и запослила и пољског апотекара. Крему је продавала под именом Валазе (од мађарског вáласз = одговор), а салон се звао "Маисон де Беаутé Валазе". Посао је толико добро ишао да је ускоро из Кракова довела и своју сестру Цеску и сестричину Лолу, које је имиграцијским властима представила као стручњаке за дерматологију из Беча.
Мелбурн јој је ускоро постао премали па се 1908. године, са зарадом од 100 хиљада долара, преселила се у Лондон, а салон је оставила сестри. Још исте године у Лондону се удала за новинара Едварда Вилијама Титуса. У међувремену се додатно едуковала у Бечу, Кракову, Берлину, Виесбадену и Паризу, али никада јој се није остварила жеља да заврши студије медицине са специјализацијом из дерматологије, али зато се на послу увек појављивала у белом мантилу како би деловала што озбиљније.
Водоотпорна маскара
Следеће године отворила је и салон у Паризу и била је прва која је класификовала четири типа коже: суву, нормалну, масну и мешану па је за сваки развила посебну врсту креме. Док је живјела у Паризу, осмислила је и тзв. "црèме гyпсy", за жене тамније пути, а била је задужена и за позоришну шминку глумице Џозефине Бејкер.
У Бечу је 1932. године отворила салон на адреси Кохлмаркт 8. За изум водоотпорне маскаре заслужна је била њена имењакиња, Бечанка Хелене Винтерштејн-Камберски. Маскару која се за време кише и врућине није разливала, патентирала је 1935. године, а намеравала ју је пласирати на тржиште са својом сопственом фирмом "Ла Белла Нуссy", па је продала лиценцу Хелени Рубинштајн. Водоотпорна маскара тако је представљена 1939. године на светској изложби у Њујорку, уз водени балет односно синхронизовано пливање.
Маскара се тада још наносила папирнатим штапићима из алуминијских туба, а 1958. Хелена Рубинштајн представила је прву маскару са четкицом, какву и данас знамо.
Године 1937. купила је велику кућу у паришкој четврти Сан Луи, а након развода од супруга, са којим је добила двоје деце, удала се за 26 млађег грузијског принца Артчила Гуриелија-Тчконију, који је за живот зарађивао као играч "бацкгаммона", персијске игре која се још назива и тавла.
Годину дана након "Ансцхлусса Аустрије", Рубинштајн је затворила свој бечки салон и запутила се у Америку. Али, и тамо ју је дочекао антисемитизам: у Њујорку су јој одбили изнајмити стан јер је била Јеврејка, али она је тада лепо купила целу зграду од 16 спратова на углу Парк Авеније и 65. улице, у чијем је пентхоусу живела до краја живота. Након доласка нациста на власт успело јој је готово целу своју породицу да пресели у Америку и запосли у својим фирмама, осим сестре Реџине, која је заједно са супругом страдала у Аушвицу.
Своје филијале отварала је у либералним градовима: Сан Франциску, Филаделфији, Њу Орлеансу и Атлантик Ситију, а оне који су традиционално словили као WАСП, препустила је својој дугогодишњој конкуренткињи Елизабет Арден, која је опслуживала само богату, белу клијентелу. Ривалство двеју дама до данас је неисцрпан извор литерарних дела, односно мотив бројних мјузикла и позоришних представа. На Бродвеју је музикл “Wар Паинт” увек распродат, а у Лондону је ово лето била актуална представа “Мадаме Рубинстеин” са Мириам Марголис у главној улози.
Дошавши у Америку, Рубинштајн је била ужаснута бело напудерисаним лицима Американки па је осмислила пудер у боји (до краја живота није схватила ни зашто би одрасла жена користила бели руж), а пољској глумици Поли Негри очи би уоквиривала црним тушем па тако створила оно што данас зовемо "вамп лоок". Врло рано нудила је и креме са заштитним УВ фактором, као и прве креме за самотамњење.
Њен мото је гласио: “Не постоје ружне жене, само оне лење”, а њене клијенткиње су биле пијанисткиње и припаднице паришке авангарде Мисиа Серт, глумице Сара Бернард, Мае Вест, и Жана Моро као и Лејди Дајана и Жаклина Кенеди.
Изградња царства
Без ичије помоћи изградила је светско козметичко царство и тако утрла пут другим предузетницима у свету козметике, од којих је већина такође била јеврејског поријекла: "Маx Фацтор" (рођен као Максyмилиан Фактороwицз у Łóдźу), "Естéе Лаудер" (рођена као Естхер Ментзер), браћа Чарлс и Џосеф Ревсон (Ревлон), Ерно Лазло и Ирвинг Морс, оснивачи бренда "Киехл’с".
Није само у козметици била увек за једно копље испред других: кретала се у интелектуалним круговима свог мужа током живота у Паризу па је почела да скупља кубисте и дела афричких скулптора, која су 1935. била изложена у МоМА-и, а међу првима је открила Коко Шанел и Сергеја Дјагиљева и његову балетну трупу, која јој је била инспирација за љубичасту, наранџасту, златну и жуту палету боја. Њен Њујоршки стан био је препун таписерија Пикаса и Роуаулта, слика Матисеа, Шагала, Мирóа и Модиљанија, а колико је вредела њена колекција најбоље говори прича како ју је тадашњи управник МоМА-е молио да му прода целу колекцију, што њој, наравно, није падало на памет.
Уз то, поседовала је и 30-ак сопствених портрета које су насликали неки од тада најпознатијих уметника, међу којима је био и њен добар пријатељ Салвадор Далí. Једино је Пикасо, за којег је познато да није сликао по наруџби, одбио њен захтев за портретирањем, иако је направио много њених скица, али никада готов портрет. Њихово пријатељство било је врло чврсто, али осцилирало је између екстремне блискости и дистанце, иако легенда каже да је била једина особа на свету којој је Пикасо рекао: “Ви и ја, ми смо обоје генији!”
Фотографија на којој су заједно Пикасо, Хелена и њена сестра Стела, а која се такође може видети на изложби баш као и једна од скица, јасно показује да је постојала чак и извесна физичка сличност двоје страствених уметника.
У лето 1955. године њен други супруг Арчил преминуо је од срчаног удара.
Рубинштајн је кратко туговала, а затим радила још више, а када је 1958. њен син Хорасе погинуо у саобраћајној несрећи, из депресије ју је извукао велики портрет Грејема Сатерланда, као и путовања у Аустралију, Јапан, Хонг Конг и Израел, где је отворила нову фабрику. У Музеју уметности у Тел Авиву њој у част отворен је павиљон за савремену уметност који носи њено име и за који је донирала више радова из своје колекције, као и читаву колекцију од 20 хиљада минијатурних фигурица у историјским костимима.
Њен имиџ био је врло неконвенционалан; трошила је цело богатство на уметничка дела, некретнине и њихово уређење, за које је ангажовала најиновативније архитекте свог доба. Нацрте за један од њених салона радио је Адолф Лус, прибор за јело дизајнирао јој је припадник сецесије Џозеф Хофман, а њен лондонски стан украсио је тада још мало познати Рој Лихтенштајн. Легендарне су биле њене раскошне хаљине и накит.
Цели свет, па тако и њена породица, звали су је Мадам.
Устаљени распоред
Била је врло предана послу и држала се устаљеног распореда: у 7 ујутро у њеној соби би се појавио филипински слуга Алберт с доручком. Мадам је увек доручковала у кревету: врући сок од лимуна, чај, јаје и тост. У 8 сати у свом стану одржавала је прве пословне састанке, у 12 би ручала, понекад заједно с гостима, а после ручка обавезно би сат времена одспавала. У 16 сати појавила би се у канцеларији коју је ретко кад напуштала пре 19 сати. Увече је барем два пута недељно имала госте, а тада би сама кувала и декорисала сто. Често ју је посећивала породица са којом је играла бриџ и у томе била веома добра.
Сваке године у јануару је путовала у Париз како би видела нову "хауте цоутуре" колекцију, а њени омиљени дизајнери били су Ив Сен Лорен и Кристобал Баленсијага, којем је била једна од првих муштерија. У јуну није пропуштала модне догађаје у Лондону, а на јесен оне у Њујорку. Једном недељно у једном од својих салона фарбала је косу у црно, а док су јој радили маникир, диктирала би пословна писма.
Енглески је говорила с нескривеним нагласком, а у разговору би често користила немачке и пољске речи. Легендарне су, кажу њени сарадници, биле и њене смеђе папирнате врећице с ужином, у којима би на посао доносила тврдо кувана јаја, пилеће батаке и краковске кобасице, а у исту би врећицу утрпала и замашћене доларске новчанице којима је плаћала такси. У канцеларији је корила запосленике који приликом изласка из просторије не би за собом угасили светло. Госте би, пак, знала да дочека са комадићем кобасице у руци, а понекад је јела остатке с туђих тањира, уз аргумент да је ионако готово нетакнуто.
Постоји и једна анегдота, да је Пикасо био једини који се усудио да пита Хелену Рубинштајн за године. “Ја сам тада био у суседној соби и, наравно, наћулио сам уши”, испричао је у својим мемоарима једноставно названим “Мадаме” њен дугогодишњи асистент Патрик О Хигинс, којег је много волела и сматрала га је својим трећим сином. “Старија сам од вас”, лукаво је одговорила Хелена након краће паузе, а Пикасо, пише О Хигинс, није даље испитивао.
Хелена Рубинштајн преминула је 1. априла 1965. године. Сахрањена је у својој омиљеној хаљини Ив Сен Лорена на гробљу Моунт Оливет у Квинсу.
Наводно је имала 94 године.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
