У подкасту 'Озбиљно неозбиљни', Воја Недељковић дели анегдоте о Неши Лептиру и његовим незаборавним шалама које су забављале све.
Ненад Радуловић, познатији као Неша Лептир, био је много више од певача и фронтмена групе „Последња игра лептира“. Био је човек несвакидашњег духа, брзог ума и неисцрпне енергије, који је умео да обичну ситуацију претвори у комедију за памћење. Његов таленат за хумор, импровизацију и музику оставио је дубок траг на домаћој сцени, а бројне анегдоте о њему и данас се препричавају.
У подкасту „Озбиљно неозбиљни“, водитељ Воја Недељковић присетио се дружења са Нешом, њихових заједничких догодовштина, његових необичних шала и тренутака који су најбоље показивали какав је био приватно. Међу причама које је поделио нашла се и она о настанку песме „Дечко, 'ајде олади“, једног од препознатљивих хитова групе „Последња игра лептира“.
Пријатељство које је почело много пре славе
Воја Недељковић и Ненад Радуловић познавали су се још из детињства, захваљујући својим родитељима, који су једно време радили у општини Нови Београд. Ипак, тада се нису дружили, већ су се њихови путеви укрстили тек касније, када је Неша већ почео да гради музичку каријеру.
Њихово познанство постало је присније захваљујући Војином куму Гули, који је служио војни рок у Пироту, где је међу војницима затекао и чланове групе „Последња игра лептира“.
Како је Недељковић испричао, његов кум био је у необичној ситуацији: годинама је слушао музику групе и гледао Нешу на телевизији, а онда се одједном нашао у улози војног старешине човеку којег је до тада познавао као јавну личност.
„Не могу да замислим - слушао сам годинама, гледао Нешу на телевизији, 'Индексово позориште', и он сад стоји испред мене мирно. И ја командујем, а глупо ми је, хоћу да умрем од смеха, јер цела његова физиономија и све то...“, присетио се Воја речи свог кума.
После војске, познанство је прерасло у још чвршћу везу. Гула је постао тонац и техничар на наступима групе, па су се Воја и Неша све чешће сретали. Управо у тим дружењима до изражаја је долазио Нешин необичан смисао за хумор, који је, према Недељковићевим речима, могао да претвори и најобичнији сусрет у догађај за памћење.
Како је настала песма „Дечко, 'ајде олади“
Једна од најпознатијих анегдота односи се на настанак песме „Дечко, 'ајде олади“, за коју је важну улогу имао Рајко Дујмић, композитор и тадашњи вођа групе „Нови фосили“.
Воја се присетио сусрета на мору, када је Дујмић дошао до Неше док су седели на тераси. У близини је пролазио брод са музичким програмом, а разговор двојице музичара убрзо се претворио у спонтано стварање песме.
Неша је Рајку предложио да послуша једну његову композицију и помогне му да пронађе одговарајући аранжман.
„Еј, Рајко, имам једну песму, хајде види шта бисмо могли с њом да урадимо.“
Рајко га је позвао да почне, па је Неша узео гитару и запевао:
„Откопчај дугме, врућ је дан, дечко, хајде олади... А кад би им'о празан стан, немој боље... дечко, хајде олади...“
Дујмић га је убрзо прекинуо и предложио да песму започну изнова. Уместо да наставе у истом ритму, почео је да удара бржи темпо о сто, дајући композицији енергију која јој је недостајала.
Управо тај тренутак, како је Воја препричао, био је пресудан за коначни звук песме. Рајко је одмах препознао њен потенцијал и помогао Неши да је обликује у препознатљив хит.
Шала због које су људи бежали у тоалет
Нешин таленат није се завршавао на музици. Они који су га познавали памтили су га и по невероватној способности да импровизује, смишља досетке и сатима забавља људе без унапред припремљеног сценарија.
Воја Недељковић сматрао је да је Неша био један од оних људи чији је ум радио невероватном брзином, због чега је дружење са њим увек било непредвидиво.
„Причају сви за Минимакса, али Неши је заиста тај мозак радио 450.000 километара у минути! Са њим сам имао заиста најлепше, најлуђе добацивање, пребацивање, зезање“, испричао је водитељ.
Као пример навео је један рођендан на Новом Београду, на којем је било двадесетак људи. Неша је у једном тренутку узео гитару, ставио мараму на главу и почео да пева у улози Бабе Вишње.
Оно што је у почетку можда деловало као кратка импровизација претворило се у наступ који је трајао чак сат и десет минута. Неша је непрестано смишљао нове досетке и настављао да забавља окупљене, све док поједини нису почели да траже спас од смеха.
„То је трајало сат и десет минута! Људи су заиста трчали у WЦ, у стилу: 'Не могу више, ућути, молим те!' Е, то је био Неша“, присетио се Недељковић.
Ова анегдота можда најбоље описује његову посебност: хумор му није био само додатни таленат, већ начин на који је комуницирао са људима и стварао атмосферу коју је било тешко заборавити.
Духовит и када су времена била тешка
Неша је и у тренуцима када су се односи међу републикама бивше Југославије заоштравали настављао да одржава контакт са пријатељима кроз шалу. Воја се присетио његовог телефонског разговора са Рајком Дујмићем, који је живео у Загребу.
Неша га је позвао и започео разговор питањем о Сањи Долежал, певачици групе „Нови фосили“.
„Хало, Рајкец, где си?“
„О, Нешко мој, шта има?“
„Је ли, Рајкец, ко то каже, ко то лаже да ће Сања отићи из Фосила?“
Када је Рајко одговорио да то није тачно, Неша је наставио у истом духовитом тону:
„А што ради лијепа наша Сањица?“
Досетка је почивала на игри речи и препознатљивој Нешиној способности да и у озбиљним околностима пронађе простор за хумор. Такве шале биле су део његовог карактера, али и начина на који је одржавао пријатељства упркос времену и околностима.
Нови музички правац прекинула је болест
Пред крај осамдесетих година, након бројних наступа и успеха, у групи „Последња игра лептира“ дошло је до замора. Чланови су почели да траже нове идеје и звук, а Неша је на крају одлучио да напусти групу и окрене се другачијем пројекту.
Како је Недељковић објаснио, Радуловић је желео да настави да ствара, па је започео рад на пројекту „Слободан Ђорђевић Питон“. Међутим, болест му није дозволила да оствари све што је планирао.
Ненад Радуловић преминуо је 12. фебруара 1990. године, са само 30 година. Иза себе је оставио песме које су обележиле једну епоху, наступе који се памте и хумор због којег је био омиљен међу пријатељима и публиком.
Његов живот био је кратак, али је иза њега остао траг који није избледео. Приче које је Воја Недељковић поделио подсетиле су на човека који није био само музичар и забављач, већ и непоновљива личност, способна да обичне тренутке претвори у успомене које трају деценијама.
(Стил/ Подкаст "Озбиљно неозбиљни)
БОНУС ВИДЕО:
