Пре 14 година лекари су јој саопштили да има рак грла и још три месеца живота. Али суочавање са овом суровом дијагнозом и прогнозом стручњака, сценаристкињу, универзитетску професорку, фадо музичарку и заљубљеницу у сликарство Мају Волк није сломило, већ је у најтежим тренуцима пронашла наду за нови живот
И успела је у томе. Поново пева и свира гитару. Опет се смеје и радује животу, другачије и лепшем, чије је темеље сама поставила.
За себе данас каже да је креативна и слободна жена која се више ничег не плаши, већ радује доласку времена. О личним ломовима, искушењима и путу ка оздрављењу говори у својој новој књизи "Како сам освојила трајно здравље (детокс ума, тела и емоција)". На питање како је изгледала њена битка са опаком болешћу, али и освајачки поход на здравље, Маја Волк за "Живот плус" каже:
- Мислим да ми је највише помогао човек који то ни не зна, тако што ми је пружио наду када је нисам имала. То је био директор фестивала Котор арт који у време када сам лежала оперисана и говорила као Луј Армстронг и нисам знала да ли ћу уопште моћи да проговорим а камоли да запевам, није хтео да ми одложи концерт и рекао: "Ако не можеш 27. августа у подне да певаш, тада ћу одложити наступ". И дао ми је наду. Од тог момента нисам више мислила на рак, већ на концерт и само се тиме бавила. Одржала сам тај концерт четири месеца после операције, зрачења и хемиотерапије, с тим што сам побегла после друге, али опет сам прошла тај хорор и 14 година се опорављам од последица зрачења и хемиотерапија. На концерту је био такав налет адреналина, допамина, као да сам се попела на Монт Еверест. Од тог момента могу све. Могу и да више никад не певам. То је био почетак мог освајања трајног здравља.
ЧИШЋЕЊЕ ТЕЛА И ДУШЕ
Који је био следећи корак у "спремању" живота?
- После тога је кренула исхрана живом биљном храном. Онда је почела физичка активност, вежбе дисања, рад на осећањима, велико чишћење живота. Погледала сам уназад и рекла: "Изем ти тај живот који се завршио раком, ту ништа није ваљало". И онда сам радила на односу са покојном мамом, живим оцем, бившим мужем, са свима сам морала да се суочим. Да прођем поново кроз психотерапије, све да очистим, да избацим осећања гнева, беса, мржње, самосажаљења. И то буквално гласом, вриштала сам, урлала, плакала! Када се то очистило, дошла сам до примарне радости новорођенчета. Учим од беба, деце, од људи, моје учење је тек почело. Све што сам знала ставила сам у књигу. Од исхране живом биљном храном, рецепата, путоказа... Цела моја исповест испричана је врло отворено, борбено и без увијања, као и мој однос са медицином. Нисам против ње, али сам против модерне медицине која човека посматра механички као скуп ограна. Мој борбени став ми је омогућио да све доведем у питање и ништа не узмем здраво за готово. Када ми неко каже: Умрећеш за три месеца", ја кажем: "Ма немој, шта ти знаш о мени? Не знаш ништа, испитао си ме седам минута, гледао лабораторијске налазе и мислиш да ћу да умрем. Па, нећу!"
Рекла сам себи: "Изем ти тај живот који се завршио раком, ту ништа није ваљало". Онда сам радила на односу са покојном мамом, живим оцем, бившим мужем, са свима сам се суочила
Шта вам је још пружило наду у најтежим тренуцима?
- Мама и тата су ме васпитали да све преиспитујем и доведем у питање. Док петоро људи нема исто да ми каже и док се логички круг не затвори, не смем да будем добра и послушна. За мене кажу да сам најгори пацијент на онкологији. Смејем се и кажем зато сам и жива. Много питања сам им постављала, а њих то нервира, а када вас застраше, ви немате питања, ћутите и радите како доктор каже. Увек сам била против ауторитета, а одрасла сам са два врло сурова ауторитета. Развила сам инат, супротстављање, борбеност и цео живот ударам као Дон Кихот главом о зид. Ударићу и хиљаду пута, то је мој пут, идем даље и пробићу се. Мора да постоји логика, да ме неко убеди аргументима да је нешто добро.
ВРЕМЕ НЕ ПРОЛАЗИ, ВЕЋ ДОЛАЗИ
Како је изгледало чишћење психе?
- Траума није оно што си доживео, већ што ниси изразио, што си угушио и прогутао. Те кнедле сада излазе напоље, то је експресивна психологија, са дисањем, што је јако важно. То радим и у Бабама, недалеко од Београда, са својим гостима. Поред тога, помогло ми је и утемељење "бити сада и овде", не у прошлости, не у будућности. То ме је испунило и релаксирало. Помогле су ми и неке ситне ствари, рецимо, да време не пролази, већ долази. Како каже психотерапеут Драгослав Грујичић, чувени Груја, најздравији човек кога знам, ти ниси болесник, болестан си само док не знаш шта ти је. А онда идеш да оздравиш. Замислите када би се болнице звале оздрављенице, па се концетришеш на оздрављење, не на болест. Болест је само последица. Када се освоји здравље, она нестаје. Нема неизлечивих болести, само неизлечивих људи који не желе да оздраве. Њима не може да помогне ни храна.
Избацила сам из себе осећања гнева, беса, мржње, самосажаљења. И то буквално гласом, вриштала сам, урлала, плакала!
Шта је данас све укључено у вашу исхрану?
- Запањим се кад видим да људи једу месо. Ја га не једем, не конзумирам млеко, ништа што је термички обрађено. Код мене је заступљена исхрана у боји. Ујутру направим величанствену "бомбу", ставим банану, поморанџу, отопљене вишње, јабуку, убацим ђумбир, сушену кајсију, шта имам у кући... Буде слатко, дивно и богато. То ме држи до поподне када има зелениша. То је полусварена храна, после тога могу да вежбам, да радим, могу све. У суштини једем мало, али је та храна потпуно искористљива. Пијем литар и по воде дневно, минимум. Онда око шест сати направим велику салату у разним бојама, ставим кукуруз и грашак, то дође као месо и кромпир, онда мало парадајза, мало љуте папричице, одозго сипам маслиново уље, цеђени лимун, ставим нарендану бундеву или шаргарепу, шаку семенки...
А физичка активност?
- Шетам када сам у Бабама, радим вежбе истезања и увијања, са теговима, јогу, разне ствари. Скинула сам вежбе од Џејн Фонде до оних бразилских. Како се осећам, тако и радим. Али је битно да сваки дан нешто радите. Вежбам и у аутобусу, док стојим. Путници ме гледају бело, али врло често им је осмех на лицу. И они би, али се снебивају. Фино се презнојим у аутобусу и тролејбусу, а не изађем сморена.
Вежбам и у аутобусу, док стојим. Путници ме гледају бело, али врло често им је осмех на лицу. И они би, али се снебивају
Да ли је део вашег похода на здравље и одлука да се преселите у насеље Бабе, надомак Београда?
- Јесте, нема шансе у Београду доживети ове године. Нисам стално тамо, планирам да се потпуно преселим за две године када завршим додатак куће. Мало је незгодно зими. Овде сам три-четири дана, па три дана тамо. У Бабама имам атеље, тамо сликам. Одем у априлу и будем све до октобра.
Славица ДОБРОСАВЉЕВИЋ
