Правило 7-7-7 помаже родитељима да се повежу са тинејџерима кроз само 21 минут дневно
Ако одгајате тинејџера, вероватно се сећате да док су били мали, повезивање, разговори и квалитетно заједничко време догађали су се много природније.
Сец́ате се како би сте се ушушкали заједно док сте им по пети пут читали омиљену причу за лаку ноц́. Сец́ате се сати проведених у парку док сте их љуљали на љуљашци. Ти драгоцени и дивни тренуци „заједништва”, који вам толико недостају, сада су замењени ужурбаном свакодневицом: гужвом ујутру, претрпаним распоредима, спортским тренинзима, утакмицама, обавезама, домац́им задацима и друштвеним животом.
Можда мислите - „Мој тинејџер је толико заузет да једва проводимо квалитетно време заједно, али претпостављам да је то нормално када деца уђу у тинејџерске године”
Истина је, међутим, да сте свом тинејџеру потребни. Истраживања показују да време које тинејџери проводе са родитељима игра важну улогу у њиховом емоционалном благостању, самопоуздању и друштвеном развоју. Друге студије указују на то да су чврсти односи између родитеља и тинејџера повезани са бољим здрављем, мање стреса и квалитетнијим односима у каснијем, одраслом добу.
Проблем није у томе што ваш тинејџер не жели блискост са вама. Изазов је пронац́и једноставне начине да останете повезани усред њиховог (и вашег) ужурбаног живота, испуњеног сталним активностима.
Да бисте остали блиски са својим тинејџером, нису потребни сати непрекидног породичног дружења (јер, искрено, издвојити цео дан, па чак и поподне, може бити тешко). Понекад се најснажнија повезаност остварује кроз мале, свесно одабране тренутке, распоређене током дана. Ту на сцену ступа правило родитељства „7-7-7”.
Шта је правило родитељства „7-7-7”
Идеја је једноставна:
- 7 минута ујутру
- 7 минута након школе
- 7 минута пред спавање
Само 21 свесно посвец́ен минут дневно.
Можда не делује као много, али то време може, готово неприметно, постати она спона која вас држи повезаним са вашим тинејџером – чак и када су стално у покрету.
Првих 7 минута: Јутарње повезивање
Јутра са нашим тинејџерима често су веома ужурбана. Траже обуц́у, пакују ранац, још су полубудни, понекад помало (или прилично) мрзовољни, а често и касне. Ипак, чак и у том хаосу, први минути дана важнији су него што мислимо.
Чак и неколико кратких минута повезивања пре него што тинејџер крене у школу може му помоц́и да започне дан осец́ајуц́и се стабилно и подржано.
То може изгледати овако:
- Седење са њима док доручкују
- Помоц́ око организовања пре него што изјуре из куц́е
- Брзи загрљај пре поласка
- Једноставно: „Хеј, срец́но на данашњем тесту!”
Не мора то бити неки дубок разговор. Понекад је довољан само контакт очима и неколико речи подршке. Ти наизглед безначајни јутарњи тренуци шаљу важну поруку:
„Шта год да донесе данашњи дан, ја сам уз тебе.”
Других 7 минута: Разговор након школе
Сати након што тинејџер уђе у куц́у после школе могу бити помало нестабилни. Вец́и део дана провели су „у погону”, носец́и се са
наставницима, пријатељима (и свим драмама које уз то иду), тестовима и проверама знања, друштвеним притисцима, спортом, друштвеним мрежама и хиљадама других малих стресова које ми никада не видимо.
Када тек стигну куц́и, могу деловати расејано, раздражљиво или повучено. (А да не заборавимо и оно стање када је неко нервозан јер је гладан) Али то не значи да не желе да разговарају с вама. То само значи да им је потребан простор да прво дођу себи. Оно што је вашем тинејџеру у тих седам минута заиста потребно није испитивање. Потребно му је само ваше присуство.
Уместо:
- „Јеси ли предао домац́и задатак?”
- „Како си прошао на тесту?”
- „Зашто ниси одговорио на моју поруку?”
Пробајте овако:
- „Да ли се десило нешто занимљиво данас?”
- „Јесу ли ти се допале оне нове протеинске плочице које сам ти купио/ла за ужину?”
- „Испричај ми шта ти је било најлепше данас.”
Понекад ц́е желети да разговарају, а понекад не. И то је сасвим у реду. Најважнија је доследност у том повезивању. Чак и кратак разговор док узимају нешто за грицкање из фрижидера може учинити да се осете примец́ено и уважено.
Последњих 7 минута: Вечерње повезивање
Ово је можда најзначајнијих седам минута у току дана. Зашто? Зато што тинејџери имају тај диван обичај да постану причљиви увече, када у куц́и завлада тишина, а притисак дана попусти. Тада настају прави, дубоки разговори.
Можда баш тада слажете веш. Можда седите на ивици њиховог кревета и распитујете се како им је протекао дан. Можда се појаве на вратима ваше спавац́е собе баш у тренутку када тонете у сан.
Вечерње повезивање може изгледати овако:
- Седење у њиховој соби неколико минута
- Питање о томе како је протекао неки догађај током дана
- Смејање нечему сасвим случајном
- Слушање док вам се поверавају о неком пријатељу
Понекад разговор траје два минута, а понекад се претвори у двадесет. Али ти тихи тренуци шаљу једну снажну поруку: „Ту сам кад год сам ти потребна/потребан.”
Зашто су мали тренуци толико важни
Многи од нас, родитеља, имају осец́ај да једноставно не чинимо довољно... замишљамо да повезивање са децом подразумева породичне вечере сваке вечери у недељи или сате квалитетног времена проведеног „један на један” током викенда. Али сви знамо да живот то не дозвољава увек.
Зато треба да тражимо оне ситне, обичне тренутке током дана. Временом, ти тренуци граде нешто изузетно важно: емоционалну сигурност. А управо та емоционална сигурност је оно што ц́е подстац́и вашег тинејџера да вам се увек врац́а, чак и када живот постане компликован.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
