Посесивна и експлозивног темперамента, поклонила је свету филма читаву галерију разноврсних ликова, снажних и проницљивих жена, жена из народа које живе као што је живела она сама, без сумњи и дилема, без избора, често се жртвујући како се не би одрекле поноса и достојанства.
Није била висока, згодна и мршава, није била лепотица, али је ипак постала секс симбол свог времена. “Не знам да ли сам глумица, велика глумица или велика уметница. Не знам да ли сам способна за глуму. У себи имам много ликова, много жена, две хиљаде жена – само имам потребу да их сретнем. Требало је да се родим као сељанка у околини Рима, да родим тринаестеро деце и да ме муж ишамара чим отворим уста да нешто кажем. Тако нешто би било у складу са мојом природом. Тако сам требала да урадим, а ја сам почела да глумим, постала сам Ана Мањани и заувек остала несрећна”, признала је у једном интервјуу.
РОЂЕНА ГЛУМИЦА
Ана Мањани рођена је седмог марта 1908. године у Риму, као кћерка кројачице Марине Мањани и непознатог оца. Убрзо након рођења девојчице, мајка је одселила, а Ана остала са баком и пет мајчиних сестара. Кратко је похађала школу француских часних сестара, а затим се посветила музици, коју је обожавала као и бака, те се посветила клавиру. После безуспешног очекивања мајчиног повратка, као 11-годишњакиња је одлучила да је сама потражи. Одлази у градић Алесандрију и покушава да се зближи са мајком, презаузетом новом породицом.
Ана одлази након једне године, схвативши да никада неће вратити љубав жене која јој је постала потпуно страна. Враћа се у Рим код баке и, одлучна да се посвети глуми, похађа Школу Елеонора Дусе, у оквиру Академије Санта Цецилиа. Силвио Д’Амико, тада један од предавача, а касније познати новинар и позоришни критичар, рекао је о Ани: “Дошла ми је једна девојка, црна, ситна, изражајних очију. Не глуми, него живи текстове које изговара: већ је глумица, у школи неће научити много више од онога што природно носи у себи.”
Године 1955, као већ комплетна и славна глумица, Ана је позвана у Холивуд где ју је чекао текст блиског пријатеља, америчког писца Тенесија Вилијамса, написан управо за њу. Упркос болу који је осећала што је морала да остави сина Луку, пуна ентузијазма упутила се у авантуру која јој је отворила могућност да је упознају и с друге стране океана. Током десет дана проведених на броду, управо Вилијамс јој је помагао да на енглеском (који није уопште познавала) научи своју улогу. Филм је Тетовирана ружа, мелодрама у којој је Ана итало-америчка кројачица Серафина, а партнер јој је Берт Ланкестер. По природи скромна, Ана се није ни појавила на додели награда, сматрала је како поред холивудских звезда нема шансе. Тек када ју је неки новинар назвао усред ноћи како би је питао како се осећа као добитница Оскара, сазнала је да је прва италијанска глумица која је освојила престижну награду Академије.
БЕЗ ЗАСЛУЖЕНЕ ЉУБАВИ
Године 1928. почиње да глуми у театру, најчешће у драматичним, а понекад и у комичним и мелодраматичним улогама. Са позоришном трупом одлази на турнеју по целој Италији, затим у Аргентину, а бака умире убрзо након Аниног одласка. Због губитка најважније особе у животу која јој је заменила мајку, Ана се осећа напуштеном и усамљеном, што снажно делује на њен карактер.
Добила је неочекивану снагу и одлучност да се супротстави животу који јој је већ ускратио много заслужене љубави. Почетком 1935. године Ана се удала за позоришног редитеља Гофреда Алесандринија, са којим је имала бурну љубавну везу, пуну љубоморних сцена и која је кулминирала растанком.
Овако је објаснила однос с Алесандринијем и мушкарцима које је сретала:
“Чињеница је да жене као што сам ја привлаче само мушкарци чији је карактер јачи од њиховог, а ја још нисам наишла на таквог мушкарца. Увек сам налазила лепушкасте мушкарце, због њих и плакала, а једини којем сам привржена заувек остаје мој муж Гофредо. Ни са њим нису текли мед и млеко, удала сам се млада и у браку била преварена много пута.”
Није имала среће у љубави, а највише ју је повредио Роберто Роселини. Заједнички рад и сентиментална веза потрајали су до 1948. Године и доласка Ингрид Бергман. Роселини се заљубио у лепу шведску глумицу, те јој понудио и улогу у филму Стромболи: Божија земља, првобитно намењену Ани. Поновно разочарење, утученост и обесхрабреност због једне љубавне приче изненада и лоше завршене. Причало се да је прихватила улогу у Вулкану, Вилијама Диетерлеа, само из ината Роселинију.
КОНАЧНО МАЈКА
За време Другог светског рата десио се један од најзначајнијих сусрета у Анином животу, онај са глумцем Масимом Сератом, оцем њеног сина Луке. Необично је што их је рођење детета у октобру 1942. године потпуно удаљило. Ана се у трудноћи потпуно трансформисала, постала је лепша и смиренија. Била је бескрајно срећна што ће јој се коначно, у 33. години, остварити жеља да постане мајка и што ће моћи да утоли своју велику жеђ за апсолутном љубављу. Али, срећа због мајчинства није дуго трајала, са само три године Лука је оболео од полиомијелитиса (дечија парализа). Ана је била сама у још једној тешкој животној ситуацији и успела је да пронађе снаге да се суочи с тим огромним проблемом.
Максимално се посветила сину који је до 1957. највише времена проводио на лечењу у Швајцарској. Због Лукине болести одбила је и улогу у Де Сикином филму Ла циоциара, за који је Софија Лорен добила Оскара.
ОПРОШТАЈ ОД ДИВЕ
Првих дана септембра 1973. Ана је смештена у болницу Матер Деи у Риму, где и умрла 26. септембра у 65. години од рака панкреаса. Поред ње су били син Лука и Роберто Роселини, који је желео да буде сахрањена у његовој породичној гробници. До самог краја била је окружена љубављу обожаватеља, заљубљених у жену с којом су сви плакали, смејали се, познавали њене слабости које се није устручавала да покаже.
Тога дана као да се цијела Италија зауставила како би јој се поклонила. Десио се неочекивани гест, без преседана: пратећи тужну поворку, маса је дуготрајно и громко аплаудирала, а међу присутнима били су и Орсон Велс, Бет Дејвис, Ђулијета Масина, Алберто Моравија… Рим јој се поклонио онако како је много раније заслужила, тек свестан Анине величине. Сахрањена је на малом гробљу Сан Фелиће у месту Латина, недалеко од своје виле коју је обожавала.
(Грација.ме)
