Невероватан живот Халеда Хосеинија, писца чији је живот - инспирација!
Халед Хосеини је рођен је 4. марта 1965. године у Кабулу, главном граду Авганистана.
Његов отац био је дипломата у авганистанском Министарству спољних послова, док му је мајка била учитељица књижевности и историје у женској средњој школи. Одгајан је у образованој и секуларној породици, говорио је фарси и био део персијско-говореће елите Кабула.
Живели су у удобној кући у мирном делу града. Халед често описује детињство као „срећно и безбрижно“. Ишао је у француску школу Лyцéе Естеqлал, где је рано стекао контакт са западном књижевношћу и језицима. Љубав према књижевности наслеђена је од мајке – често је читао песме Хафеза, Фердусија и приче из „Хиљаду и једне ноћи“.
Као дете проводио је време играјући се пуштањања змајева, што ће касније постати централна тема његовог романа "Ловац на змајеве". Био је фасциниран филмовима, поготово индијским и европским, маштао је о писању и често правио своје „приче у сликама“.
Из детињства памти мешавину традиције и модерних жена у хаљинама које су студирале, имале каријере и биле слободне.
Али, 1976. године његов отац добија дипломатски посао у Паризу, и цела породица се сели. Иако су планирали да се врате1980, због Совјетске инвазије 1979. и почетка рата у Авганистану, то није било могуће. Породица је одлучила да остане у Француској још неко време, а затим су затражили азил у Сједињеним државама када је Халед имао само 15 година.
Породица се настанила у скромним условима – из привилегованог живота у Кабулу прешли су на живот типичне имигрантске породице у Америци. Хосесини је често говорио о осећају губитка који су његови родитељи носили у души, посебно мајка која више није могла да предаје. Ипак, упркос свим потешкоћама, породица је остала стабилна и посвећена образовању деце – то је, како каже прослављени писац, био кључ њиховог опстанка.
Након доласка у Сједињене државе, његов отац је радио као инструктор вожње, а касније је чак постао службеник за социјалну помоћ –како би помагао новим имигрантима
И дан данас су живи и живе близу свог сина у месту у Сан Хосе у Калифорнији.
Хосеини често прича да му је Авганистан остао „у души“. Иако је емигрирао као тинејџер, слике детињства, језика и пријатељства остале су темељ његових романа и бола са којим је морао да научи да живи. У интервјуима често говори о губитку детињства, носталгији и осећају растрзаности између старог и новог идентитета.
Након што је објавио свој први роман, "Ловац на змајеве", Хосеини је отпутовао у Авганистан у оквиру хуманитарног ангажмана и личне потраге за коренима, након 27 година.
У интервјуима је описивао свој повратак као веома емотиван:
„Кабул из мог детињства више није постојао. Био сам схрван рушевинама, али и ганут људима који су упркос свему задржали достојанство.“
Затекао је вољени град разорен ратом, са многим деловима потпуно уништеним, људе који су живели у екстремном сиромаштву, улице које су му биле познате, али сада прекривене траговима деценијама насиља.
Посебно га је погодио недостатак деце у парковима – као неко ко је своје детињство провео пуштајући змајеве, то га је дубоко потресло.
Након тог повратка, постао је амбасадор добре воље УНХЦР-а (Агенција УН за избеглице) и основао је "Кхалед Хоссеини Фоундатион", која помаже избеглицама и женама у Авганистану.
До јавности нису допрле информације да се након 2003. поново физички вратио у Авганистан, поготово након што су Талибани поново преузели власт 2021. године. Ипак, остао је веома ангажован у подршци авганистанском народу.
Љубавна прича Халеда Хосеинија
Док је 1980-их студирао биологију у Калифорнији, као млади имигрант из ратом погођеног Авганистана, Хосеини није само тражио своје место у новом свету – тражио је и спокој, сигурност и припадност. Управо тада је упознао Роји, младу Авганистанку која је, попут њега, носила у себи две домовине – ону из које је морала отићи, и ову у коју је покушавала да се уклопи.
Нису се заљубили на први поглед, већ тихо – проводећи време уз чај, књиге и разговоре на фарсију, језику који их је везивао за дом. Њихова љубав била је дубока и нежна, испуњена разумевањем избегличке туге и заједничке жеље да изграде нешто своје у страној земљи.
Венчали су се док је Халед још био студент медицине. Док је ноћима учио о људском телу, она га је подсећала на оно што чини срце – нежност, верност, дом. Касније, када је постао лекар, и још касније када је постао писац светског гласа, увек је наглашавао да је она била његов ослонац и главна инспирација.
У интервјуима о својим романима, када прича о болу, љубави и жртви – често каже да то није фикција, већ оно што види код жене коју воли. У њој је пронашао инспирацију за ликове мајки, супруга и тихе храбрости које исписује у својим романима који су дошли до срца људи широм планете.
Заједно су подигли двоје деце – сина и ћерку.
Када је њихова ћерка Харис објавила да је трансродна особа 2021. године, Хосеини и његова супруга су стали уз њу, јавно и без задршке. То је још једном показало каква је њихова љубав: она која се темељи на прихватању, разумевању и неустрашивој подршци.
Харис је имала 21. годину када је признала родитељима и свету да је трансродна особа.
Халед је тада изјавио:
"Никада нисам био поноснији на њу...Волим своју ћерку. Бићу уз њу на сваком корају и до краја, као и цела наша породица."
