Neverovatan život Haleda Hoseinija, pisca čiji je život - inspiracija!
Haled Hoseini je rođen je 4. marta 1965. godine u Kabulu, glavnom gradu Avganistana.
Njegov otac bio je diplomata u avganistanskom Ministarstvu spoljnih poslova, dok mu je majka bila učiteljica književnosti i istorije u ženskoj srednjoj školi. Odgajan je u obrazovanoj i sekularnoj porodici, govorio je farsi i bio deo persijsko-govoreće elite Kabula.
Živeli su u udobnoj kući u mirnom delu grada. Haled često opisuje detinjstvo kao „srećno i bezbrižno“. Išao je u francusku školu Lycée Esteqlal, gde je rano stekao kontakt sa zapadnom književnošću i jezicima. Ljubav prema književnosti nasleđena je od majke – često je čitao pesme Hafeza, Ferdusija i priče iz „Hiljadu i jedne noći“.
Kao dete provodio je vreme igrajući se puštanjanja zmajeva, što će kasnije postati centralna tema njegovog romana "Lovac na zmajeve". Bio je fasciniran filmovima, pogotovo indijskim i evropskim, maštao je o pisanju i često pravio svoje „priče u slikama“.
Iz detinjstva pamti mešavinu tradicije i modernih žena u haljinama koje su studirale, imale karijere i bile slobodne.
Ali, 1976. godine njegov otac dobija diplomatski posao u Parizu, i cela porodica se seli. Iako su planirali da se vrate1980, zbog Sovjetske invazije 1979. i početka rata u Avganistanu, to nije bilo moguće. Porodica je odlučila da ostane u Francuskoj još neko vreme, a zatim su zatražili azil u Sjedinjenim državama kada je Haled imao samo 15 godina.
Porodica se nastanila u skromnim uslovima – iz privilegovanog života u Kabulu prešli su na život tipične imigrantske porodice u Americi. Hosesini je često govorio o osećaju gubitka koji su njegovi roditelji nosili u duši, posebno majka koja više nije mogla da predaje. Ipak, uprkos svim poteškoćama, porodica je ostala stabilna i posvećena obrazovanju dece – to je, kako kaže proslavljeni pisac, bio ključ njihovog opstanka.
Nakon dolaska u Sjedinjene države, njegov otac je radio kao instruktor vožnje, a kasnije je čak postao službenik za socijalnu pomoć –kako bi pomagao novim imigrantima
I dan danas su živi i žive blizu svog sina u mestu u San Hose u Kaliforniji.
Hoseini često priča da mu je Avganistan ostao „u duši“. Iako je emigrirao kao tinejdžer, slike detinjstva, jezika i prijateljstva ostale su temelj njegovih romana i bola sa kojim je morao da nauči da živi. U intervjuima često govori o gubitku detinjstva, nostalgiji i osećaju rastrzanosti između starog i novog identiteta.
Nakon što je objavio svoj prvi roman, "Lovac na zmajeve", Hoseini je otputovao u Avganistan u okviru humanitarnog angažmana i lične potrage za korenima, nakon 27 godina.
U intervjuima je opisivao svoj povratak kao veoma emotivan:
„Kabul iz mog detinjstva više nije postojao. Bio sam shrvan ruševinama, ali i ganut ljudima koji su uprkos svemu zadržali dostojanstvo.“
Zatekao je voljeni grad razoren ratom, sa mnogim delovima potpuno uništenim, ljude koji su živeli u ekstremnom siromaštvu, ulice koje su mu bile poznate, ali sada prekrivene tragovima decenijama nasilja.
Posebno ga je pogodio nedostatak dece u parkovima – kao neko ko je svoje detinjstvo proveo puštajući zmajeve, to ga je duboko potreslo.
Nakon tog povratka, postao je ambasador dobre volje UNHCR-a (Agencija UN za izbeglice) i osnovao je "Khaled Hosseini Foundation", koja pomaže izbeglicama i ženama u Avganistanu.
Do javnosti nisu doprle informacije da se nakon 2003. ponovo fizički vratio u Avganistan, pogotovo nakon što su Talibani ponovo preuzeli vlast 2021. godine. Ipak, ostao je veoma angažovan u podršci avganistanskom narodu.
Ljubavna priča Haleda Hoseinija
Dok je 1980-ih studirao biologiju u Kaliforniji, kao mladi imigrant iz ratom pogođenog Avganistana, Hoseini nije samo tražio svoje mesto u novom svetu – tražio je i spokoj, sigurnost i pripadnost. Upravo tada je upoznao Roji, mladu Avganistanku koja je, poput njega, nosila u sebi dve domovine – onu iz koje je morala otići, i ovu u koju je pokušavala da se uklopi.
Nisu se zaljubili na prvi pogled, već tiho – provodeći vreme uz čaj, knjige i razgovore na farsiju, jeziku koji ih je vezivao za dom. Njihova ljubav bila je duboka i nežna, ispunjena razumevanjem izbegličke tuge i zajedničke želje da izgrade nešto svoje u stranoj zemlji.
Venčali su se dok je Haled još bio student medicine. Dok je noćima učio o ljudskom telu, ona ga je podsećala na ono što čini srce – nežnost, vernost, dom. Kasnije, kada je postao lekar, i još kasnije kada je postao pisac svetskog glasa, uvek je naglašavao da je ona bila njegov oslonac i glavna inspiracija.
U intervjuima o svojim romanima, kada priča o bolu, ljubavi i žrtvi – često kaže da to nije fikcija, već ono što vidi kod žene koju voli. U njoj je pronašao inspiraciju za likove majki, supruga i tihe hrabrosti koje ispisuje u svojim romanima koji su došli do srca ljudi širom planete.
Zajedno su podigli dvoje dece – sina i ćerku.
Kada je njihova ćerka Haris objavila da je transrodna osoba 2021. godine, Hoseini i njegova supruga su stali uz nju, javno i bez zadrške. To je još jednom pokazalo kakva je njihova ljubav: ona koja se temelji na prihvatanju, razumevanju i neustrašivoj podršci.
Haris je imala 21. godinu kada je priznala roditeljima i svetu da je transrodna osoba.
Haled je tada izjavio:
"Nikada nisam bio ponosniji na nju...Volim svoju ćerku. Biću uz nju na svakom koraju i do kraja, kao i cela naša porodica."
