О њјиховој љубави се и дан данас прича у уметничким круговима.
Леонид Шејка је био југословенски архитекта и сликар. Рођен је 24. априла 1932. године у Београду, а умро 15. децембра 1970. године у истом граду. Његова дела су повезана са надреализмом и пуна богате симболике и интелектуалности. Био је један од оснивача уметничке групе „Медиала“ и учествовао је на свим њиховим изложбама да своје смрти.
Његов отац, Трофим Васиљевич је био строг украјински официр и топограф српског генералштаба који је избегао у Србију након слома царске Русије. Његова мајка била је блага и добра Катарина Зисић која је водила порекло из угледне цинцарске ваљевске породице „Зисијадис“. Она је волела оперу и због ње је Шејка био близак са музиком и уметношћу.
Шејка је завршио руску основну школу. Након основне школе уписује гимназију и средњу техничку школу, а поред читања руских класика (Достојевски, Толстој, Љермонтов) стекао је добро традиционално образовање. С обзиром на своје средњошколско образовање Леонид Шејка уписује Архитектонски факултет у Београду. Иако је овај уметник завршио архитектуру, у његовом телу већ је постојао сликар.
Од своје осамнаесте године Шејка се интересовао за сликарство и астрономију, а увек је волео да каже да је: „звездано небо такав простор на коме мисли могу слободно да лутају“. Међутим, поред сликарства и астрономије, Леонид Шејка проучавао је и биологију, филозофију, књижевност, музику.. те је овај уметник сматрао да „није потребно наћи себе, већ доћи до себе“. Леонид Шејка био је апсолутни слухиста, те је могао одсвирати све што чује, а пријатељи тврде да је боље свирао Булата Окуџаву од њега самог.
Након завршетка завршене гимназије са Синишом Вуковићем завршио је Архитектонски одсек средње-техничке школе и био је одређен за шефа градилишта хотела „Морава“ у Чачку. Међутим, убрзо у таквој средини, на „идиотском послу са идиотским људима“ као је сам говорио, напустио је градилиште, почео да црта и пише, те је успео да упише Архитектонски факултет у Београду. На факултет је дошао као образован младић, који је имао грациозно понашање и културу. Он је своје образовање стицао темељно, систематски по областима.
„Почео сам од астрономије. Прешао сам на атомистику, а потом на биологију. Затим сам могао да констатујем њихов редослед према еволуционом степену ствари које су оне испитивале. Постао сам усамљен“ записао је једном Шејка.
Његово енциклопедијско знање одредило је даљи развоје и омогућило да се надмоћно и са лакоћом креће по разним областима и тако формира своје радикалне идеје. У то време, заједно са Шејком, на Архитектонском факултету тада су студирали Владимир Величковић, Милић од Мачве, Пеђа Ристић (Пеђа Исус), Синиша Вуковић, Вукота Тупа Вуковић, Милутин Трпковић и Слободан Машић. Ови уметници били су заслужни за „измену поретка и вредности културе.
Шејка је почео да проучава историјске авангарде и његове прве слике рађене су у стилу фовизма и кубизма. Сјајним идејама, књигама и сликама Шејка се сврставао у ред великих традиционалиста и интелектуалаца модерне епохе. Апсурдност за овог уметника који је један од најважнији авангардиста XX века јесте да је његова монографија пре изашла у Немачкој него код нас. Шејкини радови су претеча флуксусу, неодади… Био је један међу првим нашим уметницима који је почео да се бави перформансом и акцијама на ђубришту.
Шејка је насликао неке од првих хиперреалистичких слика на свету, најавио је естетику катастрофе и објективну уметности, јунк арт, те савремену уметност базирану на колекцијама, те је увео концептуализам у своје стваралаштво. Шејкина слика под називом „Музејска поставка“ која је настала 1956. године може се сматрати првим примером такозваног „сликарства меморије“, а његова дела претеча су боx-арта и постмодерне.
Уметничка група „Медиала“ Уметничка група „Медиала“ основана је 1957. године а сачињавали су је млади креативци и уметници: сликари, писци, филозофи, архитекте, композитори.. Свим члановима ове групе била је заједничка идеја која представља бескрајну љубав према уметности и бескрајно веровање у уметничку моћ. Почетком педесетих година у Београда долазе велики умови, Миро Главуртић, Дадо Ђурић, Урош Тошковић, Љуба Поповић, Милован Видак, Драган Лубарда и Љубодраг Јанковић Јале, а дружење Шејеке са Синишом Вуковићем, Дадом и Тошковићем крећу још од 1952. године, а потом и са Ољом Ивањици и Владаном Радовановићем, а који се сви заједно састају у групи „Медиала“. Основни принципи ових уметника окупљених око групе „Медиала“ су на дубљим темељима од ликовних, уметници стреме ка вишим циљевима па су и домети даљи и сложенији. Прва изложба, 1958. године, под називом „Медијална истраживања“ одржана је у омладинској галерији на Обилићевом венцу, а излагали су: Оља Ивањицки, Леонид Шејка, Миро Главуртић и Владан Радовановић. Жена Илије Савића Шејкиног пријатеља, црна муза Медиале илити Долоре Чаће запитала се како је могуће да се у сред послератног миљеа Београда уопште појавила Медиала и „ишчупала такву жилу“. Величанствена уметност се појавила и радила рестаурацију вредности у време кризе и ставила критеријуме као услове наспрам нихилизма. Уметници око ове групе, Београд су сматрали центром света и настао је препород уметности и духовности, а одбацивање западних и источних модела културе.
Леонид Шејка био је неоспорни вођа групе, а зрачио је метафизички, проучавао је црну магију колико и православље, а интелектуално је био мислилац и теоретичар. Дружио се са најзначајнијим уметницима, песницима, књижевницима, мислиоцима од Данила Киша, Мирка Ковача, Миодрага Павловића, Васка Попе, Боже Вукадиновића, Зорана Глушчевића, Зорана Мишића, Живојина Павловића до Михајла Ђоковића Тикала, Радована Хиршла и Титка Чаће до подмладака Медиале. Шејка је утицао на млађу генерацију уметника „нове фигурације“, попут уметника Радомира Рељића, Бранка Миљуша, Душана Оташевића, Радоша Кљајића и многих других.
Хрватска књижевница Марија Чудином била је прва Шејкина жена коју је јако волео, међутим, касније је склопио брак са Аном Чолак Антић која је била историчарка уметности и кустос Галерије „Графички колектив“ са којом је почео свој пут у уметност и теорију. Шејка је свој пут окарактерисао као систем проласка од „Града, преко Ђубрета до Замка“, где је развијао идеју „Центра“ који је означавао симболом „Цидис“, упоредно проучавајући, како је један историчар уметности дефинисао као „магију екстрема и јединства супротности“.
Један од последњих пророка на земљи био је Шејка, који је педесетих година у Београду најавио будућу планетарну цивилизацију Ђубришта, а предвидео је и космичко смеће. За овог уметника уметност је била археологија бескрајних могућности, магије и религијске праксе, а тек сада неки немачки теоретичари долазе до сличних идеја. Ликовни критичари из Берна ,Минхена, Цириха и Базела, као и Мерет Опенхајм касних шездесетих година сусрећу се са радовима Леонида Шејке који је био драгуљ за будуће генерације. На његовим изложбама, после четрдесет година рада, сусреће се најразноврснија публика: од деце, до свештеника, војника, сликара до најавангарднијих уметника.
Леонид Шејка у написао је пред саму смрт: „Ђубриште је за мене имало значај прелазног искушавања модерне уметности; с тиме је модерна уметност за мене завршена. Кад бих се вратио животу (животној снази) сликао бих онако како сликање пружа највише радости по узору на старе мајсторе по цену тога да не будем оригиналан. Мислим на слике са значењем. Сада одлазећи поручујем свима који ово следе да наставе не бојећи се ризика. Сликање је облик молитве.“
Леонид Шејка у покушају демократизације власти завршио је месец дана у затвору, а умро је у тридесет и осмој години живота. Многи су овог уметника сматрали жртвом, јер током свог живота је живео оскудно и борио се за правду, али он је у ствари био јунак, културни херој и визионар чије идеје се не губе са временом, Шејка је био протагониста уметности модерног доба.
Велика љубав Оље Ивањицки и Леонида Шејке
Оља Ивањицки и Леонид Шејка, студенткиња вајарства и студент архитектуре, срели су се први пут поводом заједничког рада на конкурсном задатку за споменик Марксу и Енгелсу.
Као траг једне од најљепших београдских љубави на уметничкој сцени остала су писма која су размењивали. Те преписке пуне љубави, љубоморе, пребацивања и сумњи трајале су од 1956. до 1961. године.
Наиме, једног дана човек сав у црном покуцао је на Ољина врата. Када му је отворила, предао јој је неугледну кутију за ципеле. Док се још ишчуђавала, непознати човек је нестао. У кутији су била писма која је Оља написала Шејки, а која је он чувао код друга.
Управо из те кутије за ципеле, која је чувала део тајне о њиховој љубави, али и из писама Леонида Шејке, које је у свом стану сачувала Оља Ивањицки, настала је књига "Огледало љубави", коју је прије 16 година приредила Силвија Монрос - Стојаковић.
"Ољице мила, ипак, ја морам први да пишем и свакако ћеш примити више писама од мене него ја од тебе", писао је Шејка 1956, у првом писму. Њихова љубав се сводила на њихово стваралаштво и заједничку борбу за уметност.
Релација Крагујевац - Београд, која их је често раздвајала, нарочито у време Ољиних одлазака у породични дом у Крагујевцу, премошћена је писмима. Писма су писана на старим папирима, на листовима из средњошколских свезака. Мукотрпна борба са раздвојеношћу, беспарицом, преплитала се са борбом за сопствену уметничку афирмацију. Све им је недостајало, није било боја, није било платна. Имали су само љубав и љубомору.
"Много сам зажелео да те видим, постајеш у мени некаква 'апстракција'. Хоћу да чујем твоје дисање. Премда љубећи оно место на хартији могу да замислим твоје усне, ипак то није то”, пише Шејка, а у Ољиним писмима се чита:
"Плашим се твог размишљања о љубави. Мили мој, дивни, једини... Ноћас сам те сањала, показујеш ми своје нове слике... Тако сам тужна и узнемирена... Ноћас сам те тражила целе ноћи и пробудих се врло несрећна. Кад ће једном све проћи...”
Иако је уверавао да само с њом може да траје дуго, Шејку разједају сумње и страсти стога је писао и писма препуна љубоморе.
"Можда би било најбоље да се уздржавам од писања, јер сам огорчен твојим отезањем. Бес ми се стишава ако сада плачеш или се љутиш."
Увек звезда у бираном друштву, окружена члановима Медиале, "маскота", како је се сећа Матија Бећковић, Оља је тада била "део бурних расправа о уметности, део отпора званичном и ригидном ставу према стваралаштву", али и најпожељнија девојка тог уметничког круга.
"Мислим да си опет почео да сумњаш", предосећала је Оља немогућност да се њена и Шејкина веза одржи. "Пишеш да треба да дођем, а знаш да за ово писмо дајем последњих 15 динара. Како оцу да кажем да треба да се вратим. Страшно сам несретна..."
О немоћи да се љубав одржи сведочи и последње писмо које је Шејка послао Ољи:
"Можда ти више прижељкујеш да ја будем крив, него што то стварно јесам. Ипак молим за опроштај. Довољно смо измучили једно друго, и можемо и овако, без мотивисања кривицом, без љутње и мржње, да се дефинитивно разиђемо. Да ли ћеш ми поверовати да заиста искрено желим да се консолидујеш, да нађеш Смисао и Љубав, и да будеш срећна...”
Животни и уметнички путеви Оље Ивањицки и Леонида Шејке престали су да се укрштају још 1961. године, али легенда о томе како су се волели и данас је жива. На дан кад је скоро три века раније сахрањен његов неприкосновени узор Вермер из Делфта, 15. децембра 1970, Шејка физички напушта Ђубриште, како је звао овај свет, а Оља свој космос четири деценије касније.
(Биографија.орг)
БОНУС ВИДЕО:
