Легендарни Беким Фехмију напустио нас је пре 15 година, а његова смрт шокирала је регион
Прошло је 15 година од тренутка када је легендарни глумац одлучио да сиђе са овоземаљске сцене и све оконча хицем у главу. Живео је као самурај и умро као самурај. Маркантне појаве и продорног погледа, Беким Фехмиу био је див југословенске кинематографије и фасцинантна личност. Песник, мудрац, ратник, а пре свега човек. Његов пепео запловио је реком која је струјала његовим венама и која протиче кроз град за који је био посебно везан.
Тих последњих дана био је исти и ништа није наговештавало да је трагедија на помолу, рекла је његова супруга, такође звезда нашег глумишта, Бранка Петрић. Да је могла да наслути да ће себи одузети живот, на све могуће начине покушала би да га спречи. Али, није знала... Беким Фехмиу, великан седме уметности и први глумац из Источне Европе који је играо у Холивуду током Хладног рата, одлучио је да нас напусти две недеље после свог 74. рођендана.
"Дан раније играла сам представу 'Тако је морало бити', у којој главни лик себи живот одузима хицем из пиштоља. Какве ли ироније...", причала је касније глумица.
И нихова љубавна прича била је филмска. Митска. Трајала је деценијама. Све је почело на Академији, где су се срели и заволели, а љубав је крунисана у Риму. Венчали су се два пута. Први пут је тад већ трудна Бранка стигла у "вечни град" без родног листа, па нису могли да озваниче брак. Ипак, одлучили су да прославе у кругу најближих, а онда се она са потребним документима вратила у Рим. Син Уликс родио се 1968, а после неколико година и млађи Хедон.
Беким Фехмију свет је угледао у Сарајеву, али је детињство и школовање провео у Призрену, граду у којем је одрастао и који има посебан значај у његовој биографији.
"Део мог блиставог детињства је Призрен. Онај страшни део је рат, глад, немаштина. Све се то детету уреже у сећање. Памтим га као град из бајке. Са Калаје, тврђаве, кад би се бацио поглед – Бистрица је град делила на два дела. Наша кућа била је поред дрвеног моста. Река се делила у две мање, а на сваких педесетак метара биле су воденице заклоњене врбама", записао је самурај југословенске кинематографије у својим меморима "Блиставо и страшно".
"На речицама смо правили мостове, у врбама колибе. Ноћи Рамазана су у мојим сећањима велике дечје светковине: могло се целе ноћи провлачити и завлачити у та наша тајанствена склоништа, а да те нико од одраслих не тражи и не виче. Кроз свако двориште текао је поточић. На једној страни цветна башта, на другој поврће. У средини шедрван... Није ни чудо што је Корбизије 1936. међу најлепше градове света уписао Дубровник и Призрен. Дубровник је остао, старог Призрена нема. Потопљен је камени мост, минирано камење у реци..."
Последња жеља Бекима Фехмијуа
Његова последња жеља била је да му пепео проспу у Бистрицу, реку која извире на Мокрој Гори и улива се у Бели Дрим.
"Скупила сам сву снагу и храброст и кад је на испраћају утихнула 'Ода радости', стала сам уз ковчег и запевала му ту песму коју ми никада није допустио да певам сама, већ смо то чинили скупа. Овај пут придружили су ми се наши синови. Била сам под благим седативом, па сам издржала тај тренутак, али су други плакали. Ако нас је Беким слушао, био је задовољан", причала је његова вољена Бранка.
"Но, то је био опроштај за јавност, а ја сам се од Бекима опростила неколико дана након кремирања, у рано јутро, у Призрену. Само најужа породица знала је да је жеља мог супруга била да му се пепео проспе у Бистрицу."
"Уликс је закорачио у ту брзу речицу и просипао пепео за којим сам несвесно потрчала не бих ли га зауставила. За два дана то се прочуло у Призрену, па су на мост на којем смо и ми стајали дошли многи да се и они опросте од њега. Једна жена је отпевала такође њему драгу песму, а Бистрица је била пуна цвећа које су људи убрали у својим вртовима".
(Блиц Жена)
