Јосип Пејаковић се у последњој деценији борио с низом болести, а својевремено је и сам говорио о томе како је преживео 17 тешких операција и ко му је све помогао
Један од највећих босанскохерцеговачких писаца и глумаца Јосип Пејаковић умро је синоћ у 78. години. У последњој деценији се борио с низом болести, а својевремено је и сам говорио о томе како је преживео 17 тешких операција и ко му је све помогао.
"Бројали колико сам имао операција. Дошли смо до броја 17.Четири тешке наркозе, враћање из тоталне наркозе у живот, компликованих операција које су трајале и по седам и по сати, до ужаса који ће ме задесити после свега тога. У првом кругу што сам успео победити је операција слепог црева, један и два стента, бајпаса, два пута поновљен. На крају, кад је требало да изађем из болнице, као и сав нормалан свет - доживим најгоре, фасујем болничку бактерију, не једну, него више њих. Тада креће борба за живот", испричао је Пејаковић 2019. године у емисији Прессинг.
"Био сам отписан, мртав, већали су од којег сам материјала да сам преживео. Тада се видело да сам се у болести поистоветио са земљом која се зове Босна, јер и она болује, али ће преживети, као и ја, уз мноштво инфаркта", рекао је.
"Завршио сам на инфектологији. Уз све напоре које су чинили лекари, изгубио сам 45 килограма, дошао сам ниже од регрутне килаже. У последњи час на иницијативу градоначелника Загреба Бандића и начелника општине Центар премештен сам у Загреб са супругом и уз мноштво детаља који нису пријали, уз надљудске напоре неких лекара, у Сарајево сам се вратио без бактерија, што је највећи успех у Загребу", рекао је Јосип Пејаковић.
"Вратио сам се у Сарајево, подигао сам се из кревета. Стално сам ишао у непокретност. Везан си за кревет и поглед у једну тачку. Неозбиљно сам схватио целу ситуацију, почео сам нагло да се крећем, да излазим, одлазим у живот. Повредио сам ногу. Морао сам извршити једну ампутацију на левој нози. Уследио је низ проблема, бактерија, напада на стопало, а на крају и идеја да ми се ампутира нога. Ми смо то одбили и тражили смо помоћ у свету", наставио је Пејаковић.
Захваљујући пријатељима, поготово Сеји Брајловићу, срео је чудотворца.
"То је Нинковић, професор, реконструктивац и пластичар можда најбољи на свету. Мој пријатељ којег познајем пре рата. Назвали смо га, мој син му је послао увече дијагнозу болести у 19 сати, он је у 7 ујутро одговорио - ја ово могу решити. Морао сам отићи на кратки одмор. Ја ћу вам ово урадити бесплатно, али морате платити кауцију. То се и учинило. Наравно, тај новац нисам имао. 35.000 евра. Људи су инсистирали да им не помињем имена. Јавио се човек из Беча који је тврдио да ме обожава, звао је мог сина. Он је рекао да имам проблем. Питао је има ли лека, син је рекао да има, али нема пара. Он му је послао предрачун и он је после 15 минута рекао 'нека стари иде'. Човек којег никада нисам видео. Ујутро су уплатили кауцију, уз још неке напоре, мог сина и кредита - скупили смо цркавицу", испричао је Пејаковић.
"Касније су се јавили неки други људи у Скандинавији. Захваљујући писмима, кренули су у кампању - 300 круна за Јосипа Пејаковића, то су Крајишници који живе у Скандинавији. Они су учинили напор тај. Кренула је и кампања у Аустралији. Онда се одавде се јавила савест", навео је.
Како је могуће да се за Јосипа Пејаковића скупља новац - зар не постоји систем који треба све људе збринути, када је оваква ситуација у питању?
"Морао сам ићи у Немачку јер овде то нису могли да ураде. Потписали су то хирурзи да се то не може обавити овде. Радило се о гангрени, нема тајне. Међутим, расуло које је владало у Заводу кантоналном, здравственом су их натерали да администрирају. Нисам ја то схватио као грешку, него као проблем. Премијер се јавио да ће се он лично решити проблем финансирања тога у целости лечења. Мене је то понукало да зауставим кампању у Аустралији, Скандинавији", испричао је.
"Ствар се ту завршила. Нисам више о томе размишљао, нити сам се желео даље око тога бацати. Било је медијских сензација, почели су пребројавати ствари. Све се сретно завршило. Ја сам срећан човек. До неба сам захвалан свим лекарима који су ми помогли да нормално дишем. Седам пута сам био отписан, седам пута мртав. О томе треба разговарати", рекао је.
"Нинковић ми је предложио Нашу малу клинку у Сарајеву и бањалучку болницу са најбољим условима, и Фочу где има сараднике. Изабрао сам Фочу јер сам знао да је покојни Бориша Становић градио клинику, а и најближа ми је. Срео сам докторицу Хелену Марић, докторицу, која је била на раду код Нинковића. Нешто што ћу оставити као најемотовније, имао сам одличне услове на УКЦС у Сарајеву, био сам сам, имао сам апартман. Исто тако и у Загребу. Имао сам те услове, јер сам имао имунитет да сам могао умрети да сам улазио међу људе који болују од других болести. У Фочи сам ризично ушао, јер није било једнокреветних соба. Онда сам дошао на идеју да будем у хотелу. Онда је доктор Марић ослободио канцеларију и рекао да ћу ја бити ту. Услови су бољи него у болници ту, држали су нас као мало воде на длану. Служили су нас бескрајно, што није изостајало и у другим институцијама. Мени су спасавали живот у Фочи и Минхену. Ту су ми спасили и ногу и главу. Нисам сигуран да после две ампутације које су очекивали да би остао на ногама, или би пао у депресију и умро", казао је.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
