Болна исповест певачице Драгице Златић о детињству, као и о смрти Саше Поповића за кога каже да јој био очинска фигура.
Драгица Златић у болној исповести проговорила је о тешком детињству, раном губитку мајке, оцу који је био строг, али и "Звездама Гранда" и Саши Поповићу.
Драгица Златић је шест пута покушавала да дође до финала "Звезда Гранда", а како каже врло је упорна и у приватном животу.
- Када испаднем одем кући плачући не могу да вам опишем. Тих неколико пута када сам испадала, толико сам то тешко подносила да је то било завршавање на инфузији. Толико сам плакала. Захвалана сам Саши Поповићу и да није било њега сигурно не бих била у финалу “Звезда Гранда”. Он је много веровао у мене. Увек ми је после говорио: “Јој, Драгице што бих ја волео да ти убодеш неки велики хит, ти га заслужујеш”. Увек ћу му бити захвална. А Босанчеве критике никада нећу заборавити. То је оставило дубоки траг у мени. Морам да признам да то није било ништа лично. Мислим да има свега ту. И од тога како је био распложен тог дана. Он некада може да те похвали, а да ниси био тада баш добар. Али да је оставило неке трауме на мене јесте.
О Саши Поповићу
На питање да ли је строг Саша Поповић, Драгица је имала само речи хвале за њега.
-Имала сам страхопоштовање, али мислим и да 95 посто мојих колега би то рекло. Али одмах и када се наљути, он се одољути брзо. То је човек који је увек био уз нас, за нас- рекла је она, па додала:
- Увек смо могли да одем на Бежанијску косу у његову канцеларију да му кажемо који проблем имамо и он би се свим силама потрудио да се то одмах реши. Буквално као да нам је тата свима. Док сам жива нећу дати на тог човека, зато што сам била ту, видела како се понаша према нама.
Када је чула да је преминуо, није могла да верује.
-Када сам чула да је болестан нисам могла да прихватим. Није ми то било ни на крај памети да се то може десити. Једноставно ми уз њега није ишло да може било шта да се деси. Послала сам му поруку подшке. Одговорио ми је само: “Хвала пуно на подшци”. Још се сећам да сам била на свирки када је он преминуо. У паузи улазим на инстраграм и видим црно-беле фотке. Када видим те фотке истраумирам се.
Драгица је потекла у такмичењу "Звезде Гранда", па открила са ким се дружи.
- Међу онима с којима се дружим су Тамара Милутиновић, Урош Живковић, Љуба Перућица и Александра Младеновић. Планирамо мало путовање на неко скијање, једва чекам. С њима сам баш блиска, они су ми најближи пријатељи. Ту су увек за мене и ја за њих. Наравно са Милошем Бркићем сам добра. С доста колега сам добра- рекла је она, а на питање да ли све њихове тајне зна, Драгица кроз смех каже:
-Скоро све да.
О родитељима
Током најранијег детињства, деца из школе су је прозивала због тога што је живела на селу.
- У том тренутку сам то схватала као страшну ствар и нешто што је најгоре шта може да ми се деси. Кућа ми није баш била на селу. То је више приградско насеље које је три километра од Чачка. А и да јесте село, одушевим се када видим младе људе који раде на селу. То је живот. Живот није само инстаграм, хотели, јахте, шарениш. Било ми је јако тешко. Када смо имали чувену козу, због које су ме деца зезала, рекла бих да то није никакав блам, да је то прелепо. Животиње пружају такву љубав. Ми који смо одрасли тако, другачији смо од деце која су одрасла на асфалт- рекла је она, па додала:
- Да чувам козу ми није тешко падало, сем залегања у коприве када су наилазили ти моји другари из школе. Било је тешко. Пуно смо радили. Мој отац је био такав човек, мора да се ради, одржава имање, њиве, да се окопава. То је мало тежи физички посао за дете. Не постоји сада посао који не знам.
Са 12 година је остала без мајке, на трагичан начин.
- Мајка ми је одувек недостајала као детету и много проплаканих ноћи, али како сам старија све више ми недостаје. Да ми сада више недостаје, него када сам била мала. Тада ваљда немаш представу шта те снашло, а онда када си старији жалиш за тим моментима или дешавањима да би волело да будеш ту са њом. Што мени тешко пада када смо имали свадбу од мог брата, па сестре. То су моменти када се празнина осети. Оно што ме погађа када замислим своју свадбу и да схватим да ја нећу имати ни маму ни тату. Сада ћу се расплакати- рекла је она, а на питање да ли су јој се враћале те слике, Драгица каже:
- Ја сам једно време ишла код психолога пре неколико година. Када ме је питао за неке ствари, ја их се просто не сећам, а онда ми је он рекао да је то мој одбрамбени механизам, да неке ствари заборављам. Не сећам се. То је повезано са мојим великим стресом, тако ми је рекао. То не значи да се не сећам само тих ружних ствари, не сећам се ни лепших ствари. Сећам се доста ствари.
Њена мама је из немоћи себи одузела живот.
- Стално се приспитујемо како би био живот другачији, да је остала жива. Јер је била сјајна особа, предобра, сви су је обожавала. Овако смо научили да се боримо сво троје како знамо и умемо.
На питање колико је кривила оца, Драгица каже:
- Генерално мање више њега су сви кривили, па укључујући и нас. Једини родитељ који нам је остао. С временом шта ћеш... Никада нисам могла да га напустим, да ме не занима, увек сам трчала да имамо неки однос, па какав год био.
Њен отац је био тешке нарави, па ни према њој није баш био благ.
- Није. Наш отац је био такав човек. С обзиром на то да је покојни... Опростила сам му док је био жив. Да немам ништа од тога да му не опростим. Мислим да се донекле покајао, признао никада није, да је изговорио. Али по неким његовим рекацијама, начинима на које је говорио о неким стварима, мислим да јесте. Али не мислим да се сто посто покојао. Било ми је тешко и када је он преминуо пре две године. То је био једини родитељ којег сам имала. Ваљда због тога - каже она.
Њен отац није био одушевљен што је она певачица. Није желео да му наследница буде "певаљка".
-Па јесте. Није дозвољавао да се ја бавим певањем. Био је против тога у прво време. Он је био јако стар. Какве он памти певачице, то су биле оне које певају по кафанама, оне су певале по столовима. Биле су те певаљке, које мрзим тај израз. И он је због тога мислио да ја не треба да се тиме бавим- каже између осталог.
На питање да ли је због тога физички насрнуо на њу, Драгица каже:
- Не то је било пре тога. То је била само реакација његовог дејства алкохола.
Драгица је открила да ли због оног што је проживела њена мама, приликом бирања партнера гледа да јој се не понови судбина, каже:
- Да. Имам велику аверзију према алкохолу.
Да ли је њена мама проживљавла насиље, јер је постављала себи питања шта ако се сада разведем, шта ће бити, да ли ћу имати код кога да оде, Драгица каже:
- Баш због тога. Али живимо у 21. веку не смемо да било ко трпи билу коју врсту насиља. Свака жена која има неки проблем тог типа да се јави у неку установу, да ће јој помоћи, родбина пријатељи, да би касније кренула у неки нови живот. Не треба ништа трпети. Никакав вид насиља не треба трпети, јер то на крају неће добро изаћи.
(Блиц)
БОНУС ВИДЕО:
