Људи вероватно никада неће постати бесмртни, али ново истраживање показује да би људски живот, у крајње хипотетичком сценарију, могао да траје много дуже него што данас можемо да замислимо. Научници су покушали да утврде шта би се догодило када би медицина успела да заустави готово све процесе старења, осим једног – непрекидног гомилања мутација у нашим ћелијама.
Управо би те промене у ДНК, према математичком моделу, могле да представљају једну од крајњих препрека људској дуговечности.
Истраживачи са Института за науку и технологију Сколково у Москви покушали су да одговоре на питање колико би човек могао да живи када би сви други велики механизми старења били уклоњени, док би се мутације у ћелијама и даље наставиле гомилати.
Резултати истраживања, објављени у часопису нпј Агинг, показали су да би медијана животног века у таквом замишљеном сценарију могла да се креће између 146 и 194 године.
Важно је, међутим, нагласити да то не значи да је наука открила нову границу људског живота. Реч је о математичком моделу заснованом на екстремним претпоставкама, а технологија која би омогућила уклањање готово свих других процеса старења данас не постоји.
Мутације у ћелијама гомилају се током читавог живота
У центру овог истраживања налазе се такозване соматске мутације – промене које настају у ћелијама нашег тела током живота.
За разлику од мутација које наслеђујемо од родитеља, ове промене настају након рођења. Могу се појавити током деобе ћелија, али и као последица различитих оштећења ДНК.
Процес се може упоредити са непрестаним прављењем копија једног документа. Свака нова копија углавном је исправна, али постоји могућност да се с времена на време појави мала грешка.
Многе такве промене немају никакав приметан утицај на здравље. Међутим, неке могу погодити гене који су важни за нормалан рад ћелије. Како године пролазе и број мутација расте, повећава се могућност да ћелије изгубе своју функцију, пропадну или, у одређеним околностима, постану канцерогене.
Научници су зато покушали да утврде колико би управо тај процес могао да ограничи људски живот када би остали механизми старења били уклоњени.
Мозак и срце могли би да буду највећа препрека дугом животу
Модел је показао да различити органи не би били једнако погођени нагомилавањем мутација.
Ткива која имају способност ефикасне регенерације имају велику предност. Када једна ћелија пропадне, организам је може заменити новом.
Као посебно отпорна у моделу се показала јетра, која има велику способност регенерације. Према прорачунима, само нагомилавање соматских мутација тешко би довело до њеног потпуног отказивања у временским оквирима релевантним за људски живот.
Ситуација је другачија када су у питању мозак и срце.
Неурони и ћелије срчаног мишића немају исту способност обнављања као многа друга ткива. Ако се током дугог периода у њима нагомила довољно штетних промена, организам нема једноставан начин да оштећене ћелије замени новим.
Због тога су се управо мозак и срце у математичком моделу појавили као потенцијална „уска грла“ људске дуговечности.
Медијана животног века могла би да буде 156 година
Када су истраживачи у модел повезали ћелије мозга, срца, јетре и одређене ћелије дисајних путева, добили су занимљив резултат.
Под одређеним претпоставкама, укључујући сценарио у којем би ризик од других узрока смрти остао на нивоу савременог тридесетогодишњака, медијана животног века износила је 156 година.
Другим речима, према том хипотетичком моделу, половина људи живела би краће, а половина дуже од 156 година.
Када су научници променили претпоставке о међусобној повезаности старења различитих органа, добили су шири распон – између 146 и 194 године.
То сугерише да би соматске мутације могле имати важну улогу у ограничавању људске дуговечности, али свакако нису једини разлог због којег људи данас живе знатно краће.
Да ли би човек могао да живи неколико стотина година?
Најзанимљивији део истраживања односи се на екстремне математичке сценарије.
У основном моделу процењена максимална старост била је око 470 година. Када су научници користили различите претпоставке о томе колико су процеси старења органа међусобно повезани, теоријски максимум кретао се између приближно 210 и 557 година.
Ипак, ове бројке не треба тумачити као предвиђање будућности.
Научници не тврде да ће људи једног дана живети 500 година. Реч је о математичким границама добијеним у екстремним моделима, а не о биолошки вероватном животном веку човека.
За поређење, најдуже потврђени људски живот и даље припада Францускињи Жан Калман, која је преминула 1997. године у 122. години.
У стварности је процес старења много сложенији
Основна идеја студије била је да се замисли свет у којем би медицина једног дана успела да заустави или неутралише готово све друге процесе повезане са старењем.
У стварном животу, међутим, организам је далеко сложенији.
Старење укључује промене у раду митохондрија, скраћивање теломера, поремећаје у функционисању протеина, епигенетске промене, старење ћелија, исцрпљивање матичних ћелија и промене имунског система.
Осим тога, органи не старе изоловано. Проблеми који настану у једном систему могу имати последице на читав организам.
Зато аутори студије наглашавају да њихове резултате треба посматрати као теоријску границу коју би могао да постави само један механизам старења, а не као процену колико ће људи једног дана заиста живети.
Научници се и даље не слажу око тога зашто старимо
Једно од највећих питања модерне биологије и даље нема коначан одговор – шта је заправо основни узрок старења?
Професор молекуларне биогеронтологије Жоао Педро де Магаљаеш упозорава да је веома тешко одредити крајњу границу људског живота на основу само једног процеса.
Још није потпуно јасно које промене које се појављују у старијем организму заиста узрокују старење, а које су само његова последица.
Научници и даље расправљају о томе да ли је старење првенствено резултат нагомилавања случајних оштећења током живота или део одговора треба тражити у биолошким програмима који управљају функционисањем наших ћелија.
Постоје и теорије према којима би напредне методе ћелијског репрограмирања једног дана могле значајно да продуже људски живот. Међутим, технологије које би омогућиле такве промене за сада су далеко од практичне примене.
Најважније питање остаје без одговора
Нова студија не открива колико човек заиста може најдуже да живи.
Она, међутим, показује да би чак и у сценарију у којем би медицина успела да реши готово све друге проблеме повезане са старењем, нагомилавање мутација у ћелијама могло да остане озбиљна препрека дуговечности.
Истраживање зато отвара ново питање – ако бисмо једног дана успели да зауставимо један по један механизам старења, шта би на крају остало као последња граница људског живота?
За сада одговор не постоји.
Чак и међу водећим стручњацима за старење и дуговечност и даље је отворено једно од најважнијих питања савремене науке – зашто уопште старимо и да ли ће човек икада моћи да значајно помери границе сопственог животног века?
(Директно)
БОНУС ВИДЕО:
