Силвија Недељковић оголила је душу о губитку бебе и борби за потомство.
На врхунцу каријере Силвија Недељковић је одлучила да све напусти и оде са будућим супругом Сашом Стаменковићем ван Србије. То је била велика храброст.
- Знала сам да је Саша прави. То смо одмах осетили. Ми смо се верили после три месеца наше везе. Одмах смо почели да живимо заједно. То се једном доживи и за ту љубав се треба борити на свим аспектима. Као и свака веза, брак има своје успоне и падове. Доста смо ми различити по ставовима, по свему, али правимо компромис. Превазилазе се све кризе, препреке- рекла је она и додала:
- Када смо почели да се забављамо имала сам од старта његову подршку. Било је мало несигурности као код сваког мушкарца, као и код мене. Његова несигурност се показивала да ли је овај натпис тачан, да ли сам ја овде, док му нисам објаснила како све функционише. Док се нисмо добро упознали. Дочекивао ме је у рану зору када долазим са пута, често сам возила сама. Дочека ме са доручком, па оде на тренинг. То су ситнице који граде један здрав однос.
Искреност је није коштала, али признаје једну ствар:
- Не знам често да искључим срце, а да укључим мозак. Једноставно идем срцем па како буде. Доста пута будеш повређен, доста пута се теже понесеш са неким стварима, али не може да те разочара или неко до кога ти није претерано стало. Али сам особа која иде емоцијом. Не стидим се тога. Није ми проблем да се заплачем. Не стидим се суза, не стидим се одлука којих сам донела срцем. Сматрам да је то одлика храбре жене. Није срамота плакати.
Тешко је када изгубиш бебу, тешко је да се вратиш из тога
Силвија је отворено причала о борби за потомство.
- Управо те та вера води напред. Ово није тужно и не желим да се ово гледа на тужан начин зато што много жена то пролази, можда и дуже него ја. Тешко је када идеш на вантелесне, тешко је када изгубиш бебу, тешко је да се вратиш из тога. Мени се пре две године десило да сам мислила два, три месеца након губитка да не може даље, да више нема даље и да је то то. Међутим, та вера и то нешто ме је вратило на прави пут и опет ми дало ту снагу. Желим да женама кажем да не треба одустајати. Докле год смо ми са две ноге на земљи, живе, здраве и праве то је могуће. И када су прогнозе лекара никакве деси се чудо. Мени се конкретно десило чудо. Мислим да је све то нешто што нас још више ојача, шта треба да нас погура напред. не треба да се одустаје. Нажалост то је саставни део наших живота. Сваки други пар се бори са стерилитетом и то је једна тужна истина свих нас. Не видим ништа лоше да се прича о томе, да подржавамо једни друге да се апелује да жене причају о томе. Јер можда би дале савет некоме шта је она прошла и можда би неком помогле. Да ли је то исхрана, начин живота, однос према себи... Много парова улазе у кризе, проблеме када им се догоди губитак, те негативне чувене бете. Све је то тешко. Тешко је нама женама које треба све то да изнесемо. Али тешко је и мушкарцима. Знам да и мој Саша сигурно на себи тежак начин проживљава. Неће плакати, али на мушки начин видим да пати. Међусобна подршка је битна. Ту је снага, та срж успеха, та повезаност, и сам шлаг на торти је та вера да не треба одустајати. Треба веровати, само позитивно и то ће доћи. Само је божја воља у питању- рекла је она.
Доста су ми помогли разговори са духовником
Силвија је причала о емотивној аплитуди. Од највеће среће када сазнате да сте у другом стању, до туге када се изгуби беба.
- Пуно је ту емоција. Од тога тренутка када останеш у другом стању тада почиње страх. Бар код мене је тако било, после толико година борбе. Први позитиван тест, прва трудноћа, тада креће страх. С тим се треба изборити, на који начин се понашати, тада те све плаши. Од тога да ли си сео нагло, па до других ствари. Али треба се понашати природно. Али то ти не да мира, имате унутрашњи страх. До тог момента када се деси да се догоди спонтани, тада је подршка партнера и породице и људи који су ти важни у окружењу баш битна. Ја нисам имала депресију, нападе анксиозности, једноставно сам била тужна, јер није успело. А онда сам се водила тиме ко зна зашто је то добро и то је оно што ме је вукло напред. Доста су ми помогли разговори са духовником, да ме издигне из целе те ситуације. То би сваком препоручило, да нађе особу с којом може отворено да разговара. Природно је да будеш тужан, да ти буде тешко. Али је битно да идеш даље. Ако се десило једном, десиће се опет. Све је је у божјим рукама, биће.
(Блиц)
БОНУС ВИДЕО:
