Жене чија је уметничка страст обликовала свет филма, фотографије и вајарства
Када помислите да један живот није довољан за све снове, сетите се Ђине Лолобриђиде. Жене чија је уметничка страст обликовала свет филма, фотографије и вајарства с једнаком снагом и посвећеношћу. У времену које је волело да ставља жене у калупе, Ђина их је разбијала, један по један. Била је глумица, вајарка, фотографкиња, новинарка.
Била је уметница у сваком смислу те речи — жена која је стварала свет око себе, не чекајући да јој га неко поклони.
Није била само лице с екрана. Била је немирни дух. Иза осмеха који је обарао Холивуд, стајала је жудња за стварањем, за слободом, за аутентичним животом. Када су је сви желели видети као божанство филмског платна, она је одлазила у атељее, путовала на најопаснија места света, бележила историју кроз свој објектив, обликовала сопствене снове рукама од глине.
Рођена 4. јула 1927. у скромној породици у подножју Апенина, Ђина је рано показала таленат за уметност. Похађала је Академију лепих уметности у Риму, сањајући о каријери вајарке, пре него што је њена харизма пронашла пут до филмских студија.
У свету италијанског послератног филма, Ђина је брзо стекла статус иконе
Након запаженог пласмана на избору за Мисс Италиа 1947. године, започела је каријеру која ће је учинити једним од најпрепознатљивијих лица светског филма. Прве велике улоге остварила је у остварењима као што су Провинцијалка (Ла провинциале, 1953), где је тумачила лик жене растрзане између сопствених жеља и друштвених норми. Уследиле су легендарне комедије Хлеб, љубав и снови (Пане, аморе е фантасиа, 1953) и Хлеб, љубав и љубомора (Пане, аморе е гелосиа, 1954) Луигија Цоменцинија, кроз које је обликовала нови тип хероине — снажне, духовите и аутентичне.
Свет ју је препознао када је заиграла уз Хемрија Богарта у филму Џона Хјустона "Побуна на светском путу" (Беат тхе Девил, 1954), што је био њен први озбиљан корак према међународној каријери. Филм "Најлепша жена на свету" (Ла донна пиù белла дел мондо, 1955) потврдио је њен статус не само као врхунске глумице, већ и као иконе лепоте, с филмовима попут "Трапезе" (1956) и "Соломон и Шеба" (Соломон анд Схеба, 1959), у којима је играла уз велике холивудске звезде попут Ентонија Квина и Јула Брајнера.
Сарадње са редитељима попут Ренеа Клаира, Карола Рида и Џина Деланоја додатно су учврстиле њену уметничку репутацију, док су њене улоге уз великане попут Френка Синатре и Берта Ланкастера показале њену прилагодљивост различитим стиловима кинематографије.
Једна од њених последњих запажених улога била је у филму "Лаку ноћ, госпођо Кембел" (Буона Сера, Мрс. Цампбелл, 1968), где је кроз лик Карле, Италијанке са неочекиваном животном причом, показала сву сложеност своје глуме.
Ипак, њена потреба за изражавањем надилазила је филмски кадар
Када се повукла са екрана, Ђинасе вратила својим првим љубавима — фотографији и вајарству — областима у којима је показала исту посвећеност и таленат. Њене фотографије, објављене су у књигама попут Италиа Миа, Тхе Пхилиппинес и Тхе Wондер оф Инноценце, и другим.
Фотографска књига Италиа Миа из 1973. године није била само збирка слика, већ љубавно писмо њеној домовини. Снимајући Италију онако како је само она умела да види — сирову, нежну, поносну — Ђина је заробила дух народа, пејзажа и историје. Италиа Миа је постала међународни успех, освојивши престижну Надар награду, и продала се у више од 300.000 примерака широм света.
Ђина није стала ту. Њена страст према фотографији водила ју је кроз Индију, Кубу, Јапан, Африку… Фотографисала је личности попут Фидела Кастра, Индире Ганди, Марију Калас, Шона Конерија, Клаудију Кардинале… Године 1975. снимила је и документарни филм "Портраит оф Фидел Цастро", који је додатно учврстио њену репутацију свестране уметнице без граница.
Као вајарка, Ђина Лолобриђида је створила преко 60 дела од мермера и бронзе, излажући их у престижним музејима попут Пушкиновог музеја у Москви и Музеја "Моннаие" у Паризу. Летње дане проводила је у уметничкој колонији Пиетрасанта у Тоскани, стварајући раме уз раме са великанима попут Ботера. У Пиетрасанти, Лолобриђида је извајала бронзану скулптуру Есмералде, у знак сећања на улогу која јој је донела светску славу.
Приватан живот Ђине Лолобриђиде
Далеко од светлости рефлектора, Ђина Лолобриђида је живела живот једнако богат емоцијама и изазовима Године 1949. удала се за југословенског лекара Милка Шкофића, који је уједно постао и њен менаџер. Заједно су добили сина, Милка Џиниора, али брак није издржао све изазове њене каријере и популарности; развели су се после готово две деценије заједничког живота.
Иако је њен приватни живот често био предмет пажње италијанске и светске штампе, Ђина је љубоморно чувала своју интиму, повлачећи се у своју вилу на Виа Аппиа Антица у Риму — дом који је сама испунила уметнинама, сопственим скулптурама и успоменама са путовања.
У каснијим годинама, наставила је да обликује и свет ван уметности — продајом своје колекције накита у корист истраживања матичних ћелија, показала је да истинска вредност дарова лежи у ономе што могу да учине за друге.
Ђина Лолобриђида била је уметница у најширем смислу те речи. Њено наслеђе остаје сведочанство о снази стваралачког духа, преданости и визији коју ни време није могло да умањи.
(Харперс Базаар)
