Алан де Ботон је један од најпрепознатљивијих савремених мислилаца који је филозофију извукао из академских учионица и приближио је свакодневном животу.
Алан де Ботон је рођен је 1969. године у Цириху, у породици швајцарско-египатског порекла. Његов отац био је успешан бизнисмен, што је Алана од малих ногу довело у додир са темама амбиције, успеха, статуса и притисака које модерно друштво намеће појединцу. Иако је одрастао у материјално привилегованом окружењу, де Ботон је рано почео да преиспитује да ли богатство и друштвено признање заиста доносе унутрашње задовољство.
Школовао се на Кембриџу и касније на Лондон Сцхоол оф Ецономицс, где је студирао филозофију. Уместо да остане у строго академским оквирима, одлучио је да пише књиге које повезују мислиоце попут Платона, Аристотела, Сенеке и Монтења са проблемима савременог човека: љубавним разочарањима, несигурношћу, страхом од неуспеха и потребом за прихватањем.
Светску пажњу привукао је већ првом књигом „Есеји о љубави“, у којој је филозофским језиком анализирао један савремени љубавни однос – са свим његовим заблудама, надама и тишинама. Та књига постала је симбол његовог стила: дубоко промишљена, али емоционално блиска, интелектуална а истовремено топла.
Једна од централних тема у де Ботоновом раду јесу људи и њихова унутрашња крхкост. Он често подсећа да иза самоуверених маски стоје несигурности које сви делимо. „Не бринемо толико због тога што немамо довољно самопоуздања, већ зато што верујемо да су сви други много сигурнији од нас“, пише де Ботон, разоткривајући илузију друштвене сцене у којој сви глумимо стабилност, док потајно сумњамо у себе.
О људима и њиховој потреби да буду виђени, примећује: „Највећи део наше патње долази из чињенице да нам је стало до мишљења људи који нам заправо нису блиски.“ Тиме нас подсећа колико често сопствену вредност предајемо у руке анонимне публике.
Када пише о везама, де Ботон је немилосрдно искрен. Он разбија романтични мит да права љубав мора бити лака и спонтана. „Љубав није осећај, већ вештина“, истиче он, наглашавајући да су дугорочне везе резултат стрпљења, комуникације и спремности да се суочимо са сопственим манама. „Не заљубљујемо се у праву особу; заљубљујемо се у особу чије мане тренутно можемо да поднесемо“, још је једна његова често цитирана мисао.
Говорећи о очекивањима у љубави, де Ботон каже: „Срећна веза није она без конфликта, већ она у којој се конфликт не доживљава као катастрофа.“ По њему, највећи проблем модерних веза јесте уверење да ће нас прави партнер „спасити“ од личних несигурности, уместо да их заједно, постепено, учимо разумети.
О људској потреби за прихватањем, де Ботон примећује: „Статусна анксиозност је страх да нећемо бити вољени онолико колико бисмо желели.“ У друштву које стално мери успех кроз каријеру, новац и видљивост, лако је поверовати да наша вредност зависи од туђег погледа. „Никада не патимо због ствари саме по себи, већ због значења које им придајемо“, додаје он, ослањајући се на стоичку традицију.
Самопоуздање, у де Ботоновој интерпретацији, не значи одсуство сумње. Напротив. „Зрела особа није она која не сумња у себе, већ она која зна како да живи са том сумњом“, каже он. „Храброст није у томе да се не плашимо, већ да прихватимо да страх није знак слабости“, још је један његов увид који ослобађа притиска да будемо стално јаки и сигурни.
О успеху и неуспеху, де Ботон пише: „Друштво нам даје врло уску дефиницију успеха, а ми патимо јер у њу не можемо сви стати.“ Из тог разлога, он позива на саосећање према себи и другима, подсећајући да је просечност статистички – нормална.
На крају, можда је његова најутешнија мисао: „Нормално је бити помало изгубљен.“ У свету који од нас тражи сталну јасноћу и самоувереност, Алан де Ботон нас подсећа да је збуњеност део пута, а не доказ неуспеха. Управо у тој несавршености, тврди он, крије се могућност за разумевање, блискост и мир.
Кроз пројекте попут „Тхе Сцхоол оф Лифе“, де Ботон је додатно проширио своју мисију – да емоционална писменост постане једнако важна као и интелектуална. Он верује да нас нико није научио како да волимо, како да се свађамо, како да тугујемо или како да прихватимо просечност као део људског искуства.
БОНУС ВИДЕО:
