Није била само филмска звезда коју су широм света дочекивали аплаузи, била је и својеврстан симбол ослобођења италијанских жена, симбол независности. Њен живот био је пун страсти, испуњен великим љубавима, као и тешким разочарењима које је скривала у дну душе...
Једина од малобројних припадница слабијег пола међу италијанским филмским звездама шездесетих и седамдесетих прошлог века, Моника Вити (1931-2022), никада није била дива у правом смислу те речи. Није била само глумица коју су широм света дочекивали аплаузи, била је и својеврстан симбол независности италијанских жена, симбол еволуције женске фигуре ондашњег друштва. Њен живот био је пун страсти, испуњен и великим љубавима, и тешким разочарењима које је скривала у дну душе.
“Одувек сам напорно радила, целог свог живота, била сам строга према самој себи, искрена и поштена према другима… Насмавала сам људе око себе, чиме се веома поносим. Вероватно сам грешила у животу и донела многе погрешне одлуке, али зар нисмо сви”, рекла је у једном давном интервјуу Моника која се пре више од 20 година повукла у самоћу због Алцхајмерове болести.
“МОЈА МАЛА РЕВОЛУЦИЈА”
Правог имена Марија Луиза Чечарели, Моника Вити рођена је 3. новембра у Риму, у традиционалној италијанској породици, коју су чинили отац, мајка и два брата, и била је девојчица жељна пажње од које се очекивало “женствено” понашање како не би добила по глави.
Једног дана, када јој је било 14, одлучила је да то мора престати: “Живот би ишао даље, али ја га не бих таквог живела. Била је то моја побуна, моја једина могућност, моја мала револуција која је све променила.”
Када је одлучила да ће бити глумица мајка јој је рекла: “Прашина са сцене погубно делује на душу и тело, нагриза их до уништења.” Било је прекасно. Моника је одлучила којим путем да крене и ништа није могло да је заустави.
Утирала је свој пут, мало-помало, стрпљиво и упорно, радећи ствари које су јој бранили: писала је, глумила пред огледалом и одлазила на изложбе. Мајка јој је стално приговарала и говорила: “Какве ти имаш везе с глумом, са сликама и сликарима”, а што је то више чинила, Моника је била упорнија и одлучнија. Тако се десило да је, носећи заувек у срцу детињство преведено на Сицилији, тешке године после Другог светског рата и никад пребољену мајчину смрт, постала једна од првих филмских звезда.
НОВИ МОДЕЛ ПОНАШАЊА
У младости депресивна, несхваћена, чезнутљива и рафинирана, била је муза редитеља Микеланђела Антонионија, као и обожавана животна партнерка. Иако је у његовим филмовима имала драматичне улоге, интерпретирала мистериозне и ћудљиве типове неког другог времена, приватно је била забавна, увек расположена и имала је смисла за хумор, што је вероватно утицало на одлуку да се окрене комедијама.
Невероватном лакоћом и потпуно природно закорачила је из драме у комедију, дочаравајући ликове уз помоћ фантастичне ироније, успевајући да их с великог екрана пројектује у стварни свет, где су постали својеврстан модел понашања који су италијанске жене почеле да следе. И то тадашње инертне жене, уљуљкане правилима провинцијске средине, конзервативног друштва у којем је мушкарац имао посебно јесто.
“Када сам открила да засмехјавам људе било је као када изненада сазнате да сте краљева ћерка. Тајна мог успеха у комедији је у томе што сам успела да се ослободим туге, немира и животне меланхоније.”
ПРИЈАТЕЉИ И ЉУБАВНИЦИ
Приликом првог сусрета, 1957. године, Антониони је био одушевљен њеном појавом и то није крио. Родила се интензивна привлачност, иако је наглас изговорио једино како Моника “има леп врат”. “Гледао ме и слушао с огромним занимањем, што ми се никада раније није десило. Постављао ми је безброј питања и ја сам се забављала одговарајући му. Било ми је јасно да је задивљен. Поносна сам што сам глумила у његовим филмовима. До тада сам била несигурна, нисам се сматрала лепом, увек ми се чинило да сам премршава, превисока, да ми је коса пресветла, да имам превише пега, да имам ужасан глас… Због начина на који ме гледао, због његове вере у мене, постала сам снажна”, присећала се почетака њиховог дружења.
Њихов однос је био изузетно важан за обоје јер је Моника била у стању да савршено интерпретира осећања онако како је он желео, а Антониони је био најбољи редитељ с којим је радила. Млада глумица на прагу тридесетих и познат, леп, елегантан и строг, скоро педесетогодишњи редитељ веома су се волели, а награде, честитке, тријумфи у родној земљи и ван ње обележили су њихов заједнички рад.
Скоро да су живели заједно, у два стана, један изнад другог, спојене унутрашњим степеницама, и то обичним животом, без икаквих скандала и трачева, али са свеприсутном нервозом која је временом прерасла у досаду и завршило се разлазом. Увек суздржана када је приватни живот у питању, ретко је говорила о односу с Антонионијем који је трајао целу деценију. “Колико и да ли он мени ишта дугује, не знам, никада се то нисам питала и не желим да знам”, изјавила је кратко годинама након њиховог разлаза.
После славног редитеља, била је у вези с директором фотографије Карлом Ди Палмом, а 2000. удала се за 16 година млађег сценског фотографа Роберта Русоа. Учинили су то на дискретној забави после 27 година заједничког живота, а упознали су се 1983. на снимању филма Флерт, који је Русо режирао. “Роберто и ја смо пријатељи, брат и сестра, љубавници, противници… Пажљив је, нежан, интелигентан и проницљив, из само једног мог погледа или покрета зна шта мислим”, описивала је Моника у једном од последњих интервјуа крајем деведесетих свог супруга и заштитника, који је био њено једино друштво након што се повукла у самоћу због болести.
ПРОДОРАН ПОГЛЕД И ПРОМУКАО ГЛАС
Током година њена фигура се заоблила, а необично лице, скоро нордијске лепоте, и продоран поглед постали су нежнији и мање хладни. Промукао глас и начин смејања гурнули су у други план прелепе, дуге ноге те је Моника постала као било који од ликова из комедија у којима је глумила – иронична и смешна. Није случајно што су тих година у италијанским филмским драмама глумиле странкиње, Шарлот Ремплинг, Кетрин Данев, Марија Шнајдер, док је комедијом владала Моника. Италијанска комедија имала је своју Витијеву: док су мушкарци жудели за страним глумицама, Моника се свиђала женама које су се с њом поистовећивале…
