Олга Јанчевецка била је дива старог Београда, а Скадарлија њена друга кућа!
Расна лепотица чаробног гласа, звезда Скадарлије и руски емигрант у Београду, Олга Јанчевецка (1890-1978), заправо је синоним за господствени однос публике према кафанској песми у периоду пре Другог светског рата и једно ново, еуфорично издање боемског Београда у периоду после њега.
Певала је у кафанама „Казбек“ и „Велика Скадарлија“, наступала са Џозефином Бекер и снимала прве звучне записе са Жанком Стокић на Радио Београду. Документарне секвенце из позног доба Олге Јанчевецке сачуване су у архиви РТС.
Олга је живела у Косовској улици близу Кинотеке и умрла, по сопственој жељи, у Београду. Гроб славне певачице одржавао је њен земљак, потомак руске племићке лозе, Андреј Гардењин, који с њом није био ни у каквом роду. Чинио је то о свом трошку, 20 година, све до своје смрти.
„Олга Јанчевецка је имала невероватну судбину“, прича Вјера Мујовић која је оживела њен лик у документарном филму Аните Панић „Олга Јанчевецка“. „Иако су њени професори настојали да се она бави оперским певањем, њена страст су биле романсе. Она је живела свој живот, не изневеривши своју страст. Можда за некога певати у кафани није неки ниво, али она је просто била рођена за то. Спасила се из револуционарне Русије, преко Константинопоља, Сплита, Београда… Имала је невероватне љубавне авантуре, бракове, она је заводила и у 80. години. Живела је један бескрајно пустолован живот. Разумљив је њен страх да се врати у Русију.“
Пронашла сина после пола века
Са Олгом Јанчевецком су сарађивали Уснија Реџепова, Живан Сарамандић, Коста Димитријевић…
Олга је Уснију Реџепову учила да пева руске циганске романсе, јер је 70-их година Уснија добила понуду да наступа у ресторану „Распућин“ у Паризу. Дубравка Нешовић и Живан Сарамандић наступали су са Олгом на великим концертима попут оних у сарајевској Скендерији. Живан се сећа да му је Олга саветовала: „Живане, тише певај, немој плашити децу“.
Коста Димитријевић је у књизи „Краљица руске романсе“ исписао Олгину биографију. Тако је записано да се та фасцинантна дама удавала два пута. Први пут у 17. години за Василија Јана Јанчевецког, новинара, који се уписао у историју као аутор романа „Џингис Кан“. Са њим се упознала у Севастопољу, где је радила као коректор у Јановој издавачкој кући. У 21. родила је сина Михаила, од кога ће је, на период од пола века, одвојити вихор Првог светског рата.
Када је међу ожалошћенима поводом смрти свог првог супруга, у исечку из једних руских новина, почетком седамдесетих, Олга прочитала име свог сина Мише, за кога је мислила да је мртав, буквално се срушила на под. Пронашавши га, позвала га је у Београд. Од загрљаја на железничкој станици до растанка на истој, њихов сусрет био је набијен невероватном количином емоција. Миша је позвао мајку да се врати у Москву, а Олга је рекла да не може јер жели да умре у Србији.
Олга се заправо из револуцијом захваћене Русије укрцала на један брод, док су њен муж и четворогодишњи син отпловили другим. Њен брод, услед ратних дејстава, мења најављени правац и пристаје неочекивано у Цариград, Котор, па у Сплит.
Са свим другим путницима, чију ће судбину одредити овај догађај, Олга се настањује у Хрватској. Наступајући касније у тамошњем позоришту у Загребу, упознаје Руса, адвоката и певача Јурија Азбукина, и у својој 29. удаје се за њега. Њих двоје су заједно дошли у Београд.
Руска велика душа, какав је био њен други муж, пуно пута прогледао је Олги кроз прсте. Када се у њу заљубио један богати банкар, који је хтео да се убије ако она не живи с њим, Олгин муж је рекао: „Добро. Ви будите мало с њом, па ми је вратите“. Тако је и било.
Олга је живела у време када се веровало у љубав и страст, у заљубљеност до фатализма, у романтику… Било је то и време великих песама, културе, боемије. Иза Олге је остала једна дивна песма, „Мимоза“.
Коста Димитријевић је долазио често код Олге да би му она диктирала у перо свој живот. Иако је певачица тада била у позним годинама, једног дана се није суздржала и рекла је: „Ну, Коста, какав сте ви човек? Ни цвеће, ни бомбоњера, ни комплименти…“
Коста је поцрвенео јер, будући у то време младић, мислио је да није пристојно да се удвара жени 40 година старијој од себе. За Олгу то није било удварање, већ знак пажње, пише онамагазин.рс.
Мушкарци су знали да преселе целе цвећаре у кафане где су певале чувене скадарлијске певачице: Олга Јанчевецка, Мила Матић, Дивна Костић, Софка Васиљковић, Силвана Арменулић… Уметнице су се враћале кући у колони од три-четири таксија. Покретне баште завршавале су по целој њиховој кући, у шерпама, ванглама, судоперама, кади…
Олга Јанчевецка о својим почецима у Скадарлији „После дугог премишљања најзад сам пристала да певам романсе у једном ресторану. Није ми било лако при том наступу: нервирао ме је оркестар који је био свега неколико корака од публике, а затим осећала сам са свих страна погледе који су напросто свлачили. А нисам могла да гледам ни оне претрпане столове свакојаким јелима са флашама и чашама. Осећала сам ужасан страх од целе ове загушљиве кафанске атмосфере, али чим сам запевала, све као чаробним штапом је однесено, нестало...“
(Стил)
