Аутор серија „Дарма и Грег“, „Два и по мушкарца“ и „Теорија великог праска“ у мемоарима „Ситком“, који излазе 13. октобра, открива како је, баш попут Чарлија Шина, кога је отпустио због порока, и сам правио бројне грешке.
Један од многих талената Чака Лореа (73), култног америчког продуцента, редитеља и сценаристе кога обожавамо захваљујући серијама „Теорија великог праска“, „Два и по мушкарца“ и „Дарма и Грег“, јесте стрпљење на којем би му многи позавидели. Један је од ретких телевизијских продуцената који су успевали да држе Чарлија Шина под контролом, барем док глумац није одлучио да систематским опијањем и дрогирањем уништи сопствену каријеру, а Лоре више није могао да му помогне.
Пре него што му је 2011. године дао отказ у серији „Два и по мушкарца“, позвао је његовог оца, Мартина Шина, у нади да ће му помоћи да уразуми сина. Отац му је признао да је од њега дигао руке и поручио му да уради оно што мора. Лоре је донео тешку одлуку и отпустио Шина из серије која се и данас често репризира, баш као и „Теорија великог праска“. Након неуспелог покушаја да ангажује Хјуа Гранта, Шина је заменио Ештоном Кучером.
Култна серија приказивала се све до 2015. године, а Лоре се потом посветио пројектима „Мајк и Моли“, „Мама“ и „Млади Шелдон“, преднаставку „Теорије великог праска“.
Мало ко је веровао да ће аутор најгледанијих ситкома деведесетих и двехиљадитих, уједно и њихов главни сценариста и извршни продуцент, повући тако драстичан потез. Позадину ове одлуке појашњава у мемоарима „Ситком“, који ће бити објављени у уторак, 13. октобра, пет дана пре његовог 74. рођендана, 18. октобра.
У књизи пише и о томе како је заправо започео каријеру у музици, као „другоразредни гитариста у трећеразредним бендовима који су свирали у четврторазредним клубовима“, како је раније изјавио за „Холивуд рипортер“.
Ипак, због сна о музичкој каријери, Лоре је 1972. године напустио Државни универзитет Њујорка у Потсдаму како би свирао и компоновао. Како се касније нашалио у говору студентима тог универзитета, главни предмети били су му рокенрол и марихуана, док му је споредни предмет био ЛСД.
Док је био музичар, највећи успех постигао је као коаутор песме „Френцх Киссинг ин тхе УСА“, коју је 1986. године снимила Деби Хари. Као други најзначајнији музички успех истиче писање уводне песме за анимирани филм „Нинџа корњаче“ из 1987. године. Био је коаутор и продуцент насловне нумере, а учествовао је и сопственим гласом у стварању демо-снимка.
Откази који су га пратили на путу до успеха
У његовим мемоарима вероватно ће бити речи и о томе да су откази обележили и његов професионални пут.
Током штрајка Америчког удружења сценариста 1988. године прихватио је посао на анимираној серији „Нове авантуре Бинија и Сесила“, за коју је требало да компонује и музику. Међутим, сарадња није дуго потрајала. Због незадовољства квалитетом његовог рада и сукоба са члановима продукцијског тима, Лоре је убрзо добио отказ.
Ни његов следећи корак ка телевизијској комедији није прошао без тешкоћа. Када се крајем осамдесетих придружио сценаристичкој екипи серије „Роузан“, поново је отпуштен, овог пута због непомирљивих креативних разлика.
Ипак, оставио је добар утисак на продуценте, који су му 1992. године дали прилику да створи сопствену серију „Франин повратак“. Ни тај пројекат није био успешан: због слабе гледаности отказан је након свега пет недеља приказивања.
Па ипак, овај креативац, рођен 18. октобра 1952. године у јеврејској породици у Плејнвјуу, у савезној држави Њујорк, није желео да одустане. Схватио је да мора да настави да се бори за своје место на телевизији. Како би се издвојио и привукао пажњу публике, презиме Левин променио је у Лоре.
Одрастао је у породици у којој новца никада није било довољно. Његов отац Роберт водио је мали ресторан који није успешно пословао, док је мајка Мириам била домаћица. Још од детињства научио је да се бори за себе и да из сопствених грешака извлачи поуке, што га је на крају довело до самог врха телевизијске индустрије.
Притом је, како је раније испричао за „Ентертејмент викли“, годинама водио неуредан живот, обележен алкохолом и дрогама. Отворено је говорио о својој борби са зависношћу, признајући да је „водио раскалашан живот све до 47. године“.
Након година препуштања пороцима, у које је, како је сам открио, запао још током студија, крајем деведесетих отишао је на одвикавање и започео опоравак. Суочавање са сопственим демонима није га спречило да, мало-помало, пројекат по пројекат, настави да гради каријеру.
Од неуспеха до телевизијске империје
Прославио се серијом „Грејс под притиском“ из 1993. године, у којој је главну улогу играла комичарка Брет Батлер. Серија се приказивала на телевизији АБЦ и била номинована за Златни глобус у категорији најбоље телевизијске серије – мјузикла или комедије.
Уследила је серија „Сибил“, са Сибил Шепард у насловној улози, а након ње Лоре је, у сарадњи са Доти Зиклин, створио „Дарму и Грега“. Тада је показао да је један од најкреативнијих и најдуховитијих аутора на телевизији.
Била је то једна од најпопуларнијих телевизијских прича с краја деведесетих. Публика је пратила љубав између Дарме, девојке одрасле уз откачене родитеље хипике, и Грега, амбициозног адвоката из имућне породице. Њихови родитељи нису се подносили, а потпуно различити погледи на живот главних јунака били су непресушан извор урнебесних ситуација.
Серија је постала светски хит, а Џена Елфман, глумица хрватског порекла која је тумачила Дарму, 1999. године освојила је Златни глобус за најбољу глумицу у хумористичкој серији.
Планетарну популарност Чак Лоре достигао је 2003. године, када је почело емитовање ситкома „Два и по мушкарца“, са Чарлијем Шином и Џоном Крајером у главним улогама. Серија се приказивала током 12 сезона, све до 2015. године, и данас се сматра једним од највећих телевизијских хитова.
Четири године касније уследио је још већи успех. У сарадњи са Билом Прадијем осмислио је глобални феномен – серију „Теорија великог праска“.
Прича о групи ексцентричних научника, штребера са не баш развијеним друштвеним животом и њиховим неспретним покушајима да се снађу у љубавним везама, пријатељству и свакодневици, постала је телевизијска класика.
У средишту приче била је незаборавна екипа коју предводе Џим Парсонс као генијални, друштвено неприлагођени и изузетно напорни Шелдон Купер и Џони Галецки као његов најбољи пријатељ Леонард Хофштатер. Кејли Куоко играла је њихову привлачну комшиницу Пени, која касније постаје Леонардова девојка.
Део екипе чинили су и Сајмон Хелберг и Кунал Најар. Хелберг је играо Хауарда Воловица, чији су катастрофални покушаји освајања девојака постали део популарне културе, док је Најар тумачио Раја Кутрапалија. Његова стидљивост и немогућност да разговара са девојкама стварале су неке од најсмешнијих сцена у серији.
Иза бројних досетки, незаборавних ликова и ситуација које је тешко препричати, стајао је Чак Лоре, човек који је током живота прошао кроз бројне личне и професионалне кризе. Иза себе има и три брака.
Три брака и живот обележен личним борбама
Први пут се оженио 1979. године својом пословном партнерком Паулом Смит, са којом је добио две ћерке, Никол и Асу. Њихов брак окончан је 1992. године.
Године 2001. оженио се глумицом и бившом Плејбој зечицом Карен Витер. Након десет година заједничког живота, њих двоје су се разишли 2010. године.
После другог развода био је у вези са канадском глумицом Емануел Војер, која се појавила и у неколико епизода серије „Два и по мушкарца“.
Трећи пут стао је пред олтар у септембру 2018. године, када се оженио Аријел Манделсон, инфлуенсерком која се бави велнесом. И тај брак завршио се разводом, који је окончан у фебруару 2024. године.
Да ли су личне борбе које су обележиле његов живот утицале и на неуспехе у љубави? Лоре се деценијама суочава са улцерозним колитисом, хроничном запаљенском болешћу црева, а отворено је говорио и о депресији, анксиозности, склоности ка бесу и претераној забринутости.
„Ставите ме у рај и ја ћу се усредсредити на једну ствар која ће ме наљутити“, признао је за „Ентертејмент викли“, објашњавајући да је дубоко у себи као програмиран да увек пронађе нешто због чега ће да брине и чиме ће се опсесивно бавити.
До данас се носи и са необичном последицом давне туче у пијаном стању. Тада је сломио носну преграду и изгубио чуло мириса, које му се вратило након операције.
Током више од четири деценије изузетно успешне каријере изградио је препознатљив стил, у којем су људске несавршености, слабости и апсурдне ситуације непресушан извор хумора.
Сада ће у мемоарима открити како се иза невероватног успеха крије некадашњи грешник који је прошао кроз сопствене кризе, грешке и падове.
Понекад управо људске слабости надахњују најбоље приче. А Чак Лоре је, чини се, одавно научио како да од сопствених направи – добар ситком.
(Глориа.хр)
БОНУС ВИДЕО:
