Постоје људи који се буде пре аларма, пуни енергије и спремни да освоје свет пре прве кафе. А онда постоје они који тек увече прораде како треба и којима идеја да легну у 22 часа звучи скоро као лична увреда.
Та разлика није само ствар навике. Научници је називају хронотипом, односно природном склоношћу ка ранијем или каснијем времену спавања и будности.
Нова студија објављена у часопису Слееп Хеалтх показала је да су људи са израженим вечерњим хронотипом чешће пријављивали проблеме са менталним здрављем и равнотежом између посла и приватног живота. Али постоји важан детаљ: истраживачи су посебно издвојили теже одвајање од посла и слабији опоравак након радног дана као део те везе.
Када се радни дан не заврши ни кад се заврши
Истраживачи су анализирали податке 2.266 запослених особа узраста од 20 до 65 година из финске студије Хеалтхy Финланд. Учесници су сврстани према свом дневном ритму, од изразитих јутарњих до изразитих вечерњих типова.
Код изразитих вечерњих типова чешће су бележени симптоми анксиозности и депресије, као и већи проблеми са равнотежом између посла и приватног живота.
Посебно се издвојио опоравак од посла. Он је делимично објашњавао везу између вечерњег хронотипа и анксиозних поремећаја, односно око 12,7 одсто те повезаности. То не значи да касније устајање „изазива“ анксиозност, већ да начин на који се особа опоравља од посла може бити део целе приче.
Зашто је ноћним типовима можда теже?
Један од могућих разлога је прилично логичан: њихов природни ритам често се не слаже са распоредом који намећу посао и обавезе.
Ако најбоље функционишеш увече, али мораш да устајеш рано, лако се деси да радни дан почне пре него што си се потпуно разбудила, а заврши се тек када би твој организам заправо желео да буде активнији.
Још компликованије постаје када посао „уђе“ у слободно време. Код рада од куће, на пример, граница између завршетка радног дана и наставка обавеза може постати прилично мутна.
Дакле, можда проблем није у томе што волиш поноћ више него подне, већ у томе што свакодневни распоред није направљен према твом унутрашњем сату.
Викенд као мала временска зона
Ту се појављује још један занимљив појам: социјални џет лег. То је разлика између времена када спавамо током радне недеље и времена када природно бисмо спавали када немамо обавезе.
Рецимо, радним данима устајеш у 6, иако ти се спава тек много касније, а викендом коначно одеш на спавање у 3 ујутру и пробудиш се у 11. Тело практично сваког понедељка добија нову временску зону.
Студија је показала да су вечерњи типови чешће имали управо овакве разлике у распореду спавања. Разлог је једноставан: током недеље морају да се прилагоде раном почетку обавеза, док викендом могу да прате свој природнији ритам.
А где је ту сан?
Сан је, наравно, важан део целе приче. Изразити вечерњи типови у студији чешће су наводили да ретко или никада не спавају довољно, а истраживање је показало и неке разлике у животним навикама. Ипак, истраживачи су те факторе узели у обзир и утврдили да веза између вечерњег хронотипа, проблема са равнотежом живота и менталног здравља остаје присутна.
Зато није баш поента у томе да сви од сутра морамо да постанемо јутарњи типови. Много је важније да имамо довољно сна, да посао не заузме сваки слободан сат и да постоји простор за прави опоравак након радног дана.
Ако си ноћна птица, не мораш да се преваспиташ
Добра вест је да студија не говори да је вечерњи хронотип некакав „лош избор“ који треба исправити. Напротив, резултати указују да је важно разумети како се природни ритам особе судара са захтевима свакодневног живота. Посебно могу да буду проблематични хронични недостатак сна, посао који се прелива у приватно време и немогућност да се човек заиста искључи након радног дана.
Другим речима, можда ниси проблем ти зато што ти се у 23х одједном појави воља за животом. Можда је само незгодно што друштво већ дуго инсистира да будемо најпродуктивнији баш онда када наш унутрашњи сат каже: „Полако, тек сам се загрејала.“
(Женски магазин)
БОНУС ВИДЕО
