Хосе Мануел Артур Чао, планетарно познат као Ману Чао, једна је од најаутентичнијих икона светске музичке сцене.
Ману Чао, једна је од најаутентичнијих икона светске музичке сцене. Ипак, иза веселих реге ритмова и песама које сви певамо, крије се невероватна животна прича човека који је постао симбол борбе против система, иако је на крају морао да заигра по њиховим правилима.
Побегли од Франкове диктатуре: Деда осуђен на смрт!
Ману је музичар француско-шпанског порекла, а његова породична историја сведочи о преживљавању. Његови родитељи, отац писац из Галиције и мајка Баскијка, избегли су у Француску пред диктатуром Франсиска Франка, након што му је деда осуђен на смрт.
Одрастајући у предграђу Париза, Ману је био окружен уметницима и интелектуалцима који су посећивали његовог оца, што је касније постало главна инспирација за његову музику. Након каљења у париској алтернативној сцени, са братом Антоаном 1987. године оснива легендарни састав Мано Негра, који је харао Европом и Јужном Америком све до распада 1995. године.
Четири године у гудурама са акустичном гитаром
Након распада бенда, Ману Чао доноси радикалну одлуку - одлази у Средњу Америку и наредне четири године проводи путујући по планинским гудурама. "Наоружан" само акустичном гитаром и малим четвороканалним рекордером, снима материјал за свој први соло пројекат "Цландестино" (1998).
Овај минималистички албум направљен од гитара, удараљки и дечјих инструменатапроменио је све. Песма "Wелцоме То Тијуана" постала је весело-иронична химна о мексичком градићу на граници са САД где царују шверц и лака уживања, док је цео албум био оштар друштвено-политички шамар капиталистичкој експлоатацији Трећег света.
Четири године у гудурама са акустичном гитаром Након распада бенда, Ману Чао доноси радикалну одлуку - одлази у Средњу Америку и наредне четири године проводи путујући по планинским гудурама. "Наоружан" само акустичном гитаром и малим четвороканалним рекордером, снима материјал за свој први соло пројекат "Цландестино" (1998). Овај минималистички албум направљен од гитара, удараљки и дечјих инструменатапроменио је све. Песма "Wелцоме То Тијуана" постала је весело-иронична химна о мексичком градићу на граници са САД где царују шверц и лака уживања, док је цео албум био оштар друштвено-политички шамар капиталистичкој експлоатацији Трећег света.
Уследио је мега-успешан албум "Прóxима Естациóн: Есперанза" (2001) на којем је појачао реге звук, убацио чак и рецитовање на руском језику и освојио престижну Би-Би-Си (ББЦ) награду за најбољи албум светске музике.
Пева на 7 језика и најгласнији је критичар система
Оно што Мануа чини јединственим, јесте то што пева на француском, шпанском, галицијском, арапском, енглеском, португалском и волоф језику, често комбинујући више језика у само једној песми. Постао је ходајући симбол глобалног мултикултуралног друштва, али и један од најжешћих критичара економске глобализације.
Његов став према модерном друштву је јасан, радикалан и романтичан:
"Оно што морамо да урадимо јесте да кажемо 'Не' оваквом свету чији даљи развој води у самоуништење."
Велика контрадикција: Може ли се против капитализма уз помоћ милијарди?
Ипак, велика слава донела је и велику контрадикцију у којој се Ману Чао заплео, баш као и многи други борци против система. У покушају да се пробије на тржиште Сједињених Америчких Држава, своје албуме је почео да објављује под окриљем мултинационалних корпорација као што су Виргин и ЕМИ.
Многи критичари сматрају да је сарадња са овим гигантима донекле ублажила и тривијализовала социјални и бунтовнички садржај његове музике, због чега је претила опасност да Ману изгуби свој препознатљиви антиглобализацијски потенцијал. Да ли је остао доследан себи или је постао део машинерије против које се борио – процените сами.
Ману Чао данас има 64 године, живи доследно свом номадском и бунтовничком духу, проводећи време на релацији између Барселоне, Бразила и Француске, далеко од гламура и великих медија. Иако ретко издаје студијске албуме, он непрекидно путује планетом са својом акустичном гитаром, свирајући мање, ангажоване концерте и уличне свирке за локалне заједнице и борце за социјалну правду. Остао је веран свом "Цландестино" начину живота, показујући да му је слобода и даље важнија од музичке индустрије.
"Моја музика је као лек – споља је слатка, али унутра је горка истина. Певам о патњи, сиромаштву и неправди, али уз ритам који те тера да плешеш. Плес је наш отпор. Ако нам узму радост и наду, онда су нас стварно победили", једна је од његових најпознатијих изјава.
(Мондо)
БОНУС ВИДЕО:
