На данашњи дан рођена је Мерилин Монро. Поводом 100 година од њеног рођења, последњи интервју и изгубљене фотографије откривају њену рањиву, искрену страну.
На данашњи дан, пре 100 година, рођена је Мерилин Монро, једна од највећих филмских икона свих времена. Свет ју је запамтио као платинасту лепотицу, симбол Холивуда, жену чији су осмех, глас и појава постали део историје популарне културе. Ипак, иза тог бљештавог имена стајала је Норма Џин Мортенсон, девојчица из Лос Анђелеса која је детињство провела у хранитељским породицама и сиротишту.
Њена животна прича и данас изазива исту радозналост, можда баш зато што се иза мита о Мерилин Монро крила жена која је очајнички желела да буде схваћена озбиљно.
„Знате, већина људи ме заправо не познаје“, рекла је Мерилин уреднику магазина „Лифе“ Ричарду Мериману у лето 1962. године.
Тај разговор објављен је 3. августа 1962. године.Само два дана касније, Мерилин је пронађена мртва. Имала је 36 година.
Девојчица која је спас тражила у биоскопу
Мерилин је рођена као Норма Џин Мортенсон, а велики део детињства провела је без стабилног дома. Управо зато њена рана љубав према филму није била само дечја маштарија, већ и начин да побегне од стварности.
„Одлучила сам да желим да постанем глумица када ми је било пет година. Неки од мојих хранитеља су ме слали у биоскоп само да би ме избацили из куће, и тамо бих седела цео дан и дубоко у ноћ, напред у првом реду, мало дете сасвим само, и то сам волела.“
Пре него што је постала глобална звезда, радила је у фабрици муниције, где ју је приметио војни фотограф и предложио јој да се опроба у моделингу. Касније је променила боју косе, изградила лик Мерилин Монро и ушла у историју. Али тај лик, колико год јој је донео славу, постао је и њен терет.
„Мерилин Монро је била њена творевина“, рекао је Џејмс Хаспил, један од њених малобројних преживелих пријатеља. „То јој је донело успех, али у стварном животу, она је била Норма Џин.“
Слава као кавијар: лепа, али не сваког дана
У последњем интервјуу Мерилин је говорила о слави без улепшавања. Знала је колико јој је донела, али је осећала и колико може да буде тешка, напорна и застрашујућа.
„То је као кавијар. Добро је имати кавијар, али да га једете сваки проклети дан, знате? [смех] Превише кавијара. Време када сам изашла из болнице у Њујорку [1961. године], то је било мало тешко јер сам тек имала операцију жучне кесе, а маса је гурала и шав ми се отворио. Схватила сам да људи желе да виде да си стваран.“
Иако су је милиони обожавали, Мерилин није славу доживљавала само као моћ. Говорила је да ју је тек наступ пред америчким војницима у Кореји 1954. године натерао да схвати какав утицај има на људе.
„Никада нисам осећала да имам утицај на људе док нисам била у Кореји [1954. године]. Било би тамо 75.000 мушкараца који седе у својим паркама на снегу, и када бих изашла, звиждали би и дозивали моје име по 10 минута пре него што бих уопште могла да почнем.“
Ипак, у исто време, признала је и оно што се ретко уклапало у слику жене која је пред камерама деловала потпуно сигурно.
„Људе волим. Публика ме плаши, гомиле ме плаше.“
Последњи сусрет са новинаром
Два дана након последњег интервјуа, Ричард Мериман ју је посетио да би разговарали о тексту. Касније се сећао да је била боса, у огртачу, са траговима маскаре и косом рашчупаном од спавања, док је пажљиво читала рукопис.
Када је одлазио, довикнула му је: „Хеј, хвала.“
Мериман је тада помислио на тренутак из интервјуа када ју је питао да ли су је пријатељи звали да јој пруже подршку након што је добила отказ у Фоксу. Настала је тишина. Седела је усправно, са повређеним погледом, и одговорила кратко:
„Не.“
Само неколико дана касније, свет је остао без Мерилин Монро. Њена смрт, званично описана као акутно тровање барбитуратима и могуће самоубиство, деценијама је остала предмет питања и теорија.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
