На данашњи дан 1955. године преминуо је Алберт Ајнштајн, један од најзначајнијих умова у историји човечанства.
Његова теорија релативитета заувек је променила начин на који гледамо свет, а његов допринос науци оставио је неизбрисив траг.
Ипак, нама у Србији Ајнштајн је посебно занимљив и због своје прве супруге – бриљантне српске математичарке Милеве Марић. Њихов брак био је спој две велике интелигенције, али и две снажне личности које нису увек успевале да се разумеју.
Упркос љубави која их је спојила, њихов однос био је пун трзавица, а најтрагичнији део њихове заједничке приче свакако је судбина њиховог најмлађег сина Едуарда.
Алберт и Милева упознали су се током студија на Политехничком институту у Цириху. Била је то љубав на први поглед – спојила их је заједничка страст према науци.
Још пре венчања, Милева је остала у другом стању и родила ћерку Лисерл, чија је судбина остала мистерија до данас – претпоставља се да је умрла или дата на усвајање. Њих двоје су се венчали 1903. године у Берну, а убрзо су добили још двоје деце: Ханса Алберта и Едуарда.
Милева је била посвећена мајка и готово сама је подизала синове, док је Ајнштајн своју пажњу све више усмеравао ка научним достигнућима.
Њихов брак с временом се урушавао, а све чешће свађе кулминирале су разводом 1914. године. Најмлађи син, тада четворогодишњи Едуард, тешко је поднео раздвајање родитеља и рано је показивао знаке емоционалне нестабилности.
Едуард је био изузетно интелигентно дете – свестран, начитан, заљубљеник у књижевност и филозофију.
Већ као дечак читао је Шекспира, Канта, Платона, Шопенхауера. Касније се заинтересовао за психијатрију, а посебно за теорије Сигмунда Фројда. Међутим, у сенци очеве славе и под притиском великих очекивања, његово ментално здравље све више је слабило.
– Тешко је имати толико важног оца, јер се осећаш неважним и безначајним –изјавио је једном Едуард. Први пут је покушао да изврши самоубиство са само 20 година, а убрзо након тога дијагностикована му је шизофренија. Милева га је, по препоруци лекара, сместила у психијатријску болницу у Цириху – место које ће постати његово трајно боравиште.
Третмани којима је био изложен додатно су нарушили његово стање. Постепено је губио способност читања и вођења разговора. Ајнштајн, који се у међувремену преселио у Америку, више није могао да посећује сина.
Наводно је размишљао да га доведе к себи, али су га ментално стање и Други светски рат у томе спречили. Једном приликом је рекао:
– Мој син је једини проблем који остаје без решења.
Милева је до краја живота остала уз сина, борећи се за његово лечење и продајући породичну имовину како би покрила трошкове. Након њене смрти 1948. године, Едуард је остао потпуно сам.
Преминуо је 1965. године, у 55. години живота, у психијатријској болници у Цириху, радећи тихо као баштован – заборављен од света, па чак и од сопствене породице.
(Глоссy)
