Песма "Боже правде" је настала 1872. године за потребе представе "Маркова сабља", а као инспирација послужила му је "Јутутунска народна химна" Јована Јовановића Змаја
Пре 125 година, тачније 22. априла 1900. године, преминуо је Јован Ђорђевић (1826-1900), књижевник, оснивач Српског народног позоришта у Новом Саду и Народног позоришта у Београду и аутор стихова химне "Боже правде". Рођен је 25. новембра 1826. године у Сенти (тадашња Аустроугарска) у добростојећој трговачкој породици. Основну школу је завршио у родном граду, а гимназију је учио у Сенти, Сегедину, Новом Саду и Темишвару.
У Пешти је похађао студије филозофије, а онда медицине, 1845. године. Када је 1848. избила мађарска буна, послови његовог оца, као и имање, пропали су. Млади Ђорђевић је морао да одустане од студија медицине. Из очајног стања извукао га је Исидор Николић, тада на положају великог жупана Бачке и Торонтала, адвокат, потомак старе племићке породице. Позвао га је у Сомбор, где је Јован добио скроман чиновнички посао.
Николић га је потом послао у Загреб да оконча студије. Године 1852. нашао се Новом Саду, где почиње да ради као гимназијски професор. Од 1857. у Пешти је радио као секретар Матице српске, а паралелно је уређивао Летопис Матице српске. Ђорђевић је био пионир српског позоришта. Основао је Српско народно позориште у Новом Саду 1861. и Народно позориште у Београду 1868. године. Био је први директор обе установе и оснивач Позоришне школе у Београду 1870. године. Постао је министар просвете 1892. године, професор историје у Великој школи у Београду, као и наставник будућег краља Александра Обреновића.
Стихове химне "Боже правде" написао је 1872. године за позоришну представу "Маркова сабља", а компоновао их је Даворин Јенко. Песма је убрзо постала симбол националног идентитета. Инспирисан је био "Јутутунском народном химном" Јована Јовановића Змаја.
Због своје мелодичности, ови Ђорђевићеви стихови су постали државна химна 1882. године. Од тада па све до завршетка Другог светског рата, "Боже правде" биће званична химна и Краљевине Србије, касније и Краљевине СХС, али и Краљевине Југославије. Тек после Другог Светског рата она бива замењена химном "Хеј Словени", а потом је 2006. године враћена званично у своје изворно стање, као химна Републике Србије. Химна јесте била с времена на време мењана, у зависности од политичких носиоца. Промене су се најчешће огледале у убацивању речи краљ или избацивању те речи, али су стихови остајали суштински непромењени.
Ђорђевић није имао деце, али је одгајио тројицу синова свог прерано преминулог брата. Један од братанаца о којем се старао био је и писац Стеван Сремац. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, у заједничкој породичној гробници, у којој је касније покопан и Стеван Сремац.
СНП није првобитно био државна институција, већ је бригу о њему водило Друштво за Српско народно позориште. За првог управника изабран је нико други него Јован Ђорђевић. За своје позориште превео је Шилерову трагедију "Сплетка и љубав", а занимљиво је да се тај превод изводио у Српском народном позоришту све до 1952. године. Иако је био на месту управника само седам година, Ђорђевић је овом најстаријем српском позоришту подарио многа добра. Наводи се да је за тих седам година уређивао репертоар и написао бројне песме, као и преводе. Изведено је за то време више од сто премијера. Управо тај вид залагања, жртвовања и љубави према позоришту препознао је и кнез Михаило Обреновић и позвао Јована Ђорђевића да то исто уради и у Београду. Направио је после Народно позориште. Данас највећа сцена у Српском народном позоришту с правом носи његово име.
(Стил / Курир)
