Њихова веза спој је две културе, два језика и много разумевања, а све је почело - случајно.
Љубав заиста не познаје границе, а доказ за то су Шахаб Ранђабар и Јелена Радосављевић, српско-персијски пар који је своју животну причу поделио у емисији „Жена за сва времена“ на телевизији К1.
Њихова веза спој је две културе, два језика и много разумевања, а све је почело - случајно.
Како су се упознали
Јелена се присећа да их је спојила радозналост и љубав према учењу језика.
- Упознали смо се преко његове тетке која је у Србији студирала стоматологију, у време када сам ја студирала историју. Упознала сам девојку из Ирана и замолила је да ми држи часове персијског, а заузврат сам ја њу учила српски. Тада ми је рекла да има рођака, ког сам касније упознала - и после неколико година, он је постао мој муж - испричала је Јелена са осмехом.
Пријатељство је било први корак, а љубав је дошла спонтано.
- Прво смо се дружили, занимало нас је другарство. Шахаб је изузетна особа, почеле су да се рађају емоције и од 2018. нас двоје смо нераздвојни - рекла је Јелена.
На питање да ли је то била љубав на први поглед, Шахаб је скромно одговорио:
- Полако је ишло.
Културолошке разлике – између чаја и кафе
Јелена каже да се у свакодневном животу разлике готово и не осећају.
- Културолошких разлика има врло мало – ми у кући готово да их немамо. Иранци имају лепе обичаје, ништа што би изазвало сукобе. За мене је све то било занимљиво, јер сам и пре него што сам упознала Шахаба била у Ирану на студијама. Било ми је необично што није неопходно имати кревет, већ дебеле памучне душеке на којима сви спавају. Много се седи на поду и пије се чај – то ми је био прави културолошки шок, јер се код нас пије много кафе - прича Јелена.
Шахаб признаје да је њега у Србији највише изненадило колико су жене самосталне и активне:
- У Србији ми је најзанимљивије то што су жене веома активне и раде.
Ипак, Јелена признаје да јој је на почетку било тешко да се навикне на иранску породичну блискост.
- Они су јако друштвени. Имају пуно родбине и деце, сви се често посећују. Некад је кућа пуна људи, а ја сам неко ко воли самоћу и мир, па ми је то било тешко. Али, са друге стране, увек имаш некога ко ће ти помоћи или те негде одвести. Велике породице имају и своје плусеве и минусе.
На крају, заједничким договором одлучили су да им дом буде у Србији:
- Заједничким размишљањем дошли смо до одлуке да живимо у Србији, али редовно идемо у Иран - каже Јелена.
Реакције околине и брак без помпе
Њихова љубавна прича није наишла на отпор, напротив – сви су се временом навикли на њихов склад.
- Годинама смо били заједно, па су се људи постепено навикли. Ипак, одлука да се он пресели у Србију многе је изненадила, али су му сви честитали - рекао је Шахаб.
Венчање, међутим, није било гламурозно, већ – административно исцрпљујуће.
- Свадба није била класична, јер удаја за странца тражи много папира и потврда – да он није ожењен у другој држави, на пример. Венчали смо се у Новом Саду, где живимо, са два сведока и преводиоцем. Више је било мука него гламура - каже Јелена кроз осмех.
- Журка је била у Ирану - додаје уз шалу, па објашњава:
- Шахаб не воли велике прославе у Ирану. У Србији је сада већ другачије – има више пријатеља од мене, иако сам ја овде рођена! Било је лепо, али више нас је његова породица наговорила да направимо славље јер смо већ добили дете, а није било ‘ђаша’ – прославе на персијском. У Ирану се, иначе, женама поклања много злата, поготово ако добију дете. Постоје читаве пијаце посвећене само злату.
Љубав као најлепши мост између култура
Иако долазе из различитих светова, Јелена и Шахаб показују да је љубав јача од свих разлика. Њихова прича сведочи да разумевање, поштовање и жеља да се учи о другом могу створити дом у којем се спајају две традиције - персијска и српска.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
