Ексцентрична, храбра, сложена личност као што је била Пеги Гугенхајм би вероватно најрадије хтела да се сама представи. И да у једној реченици може да каже ко је, вероватно би рекла: "Ја нисам колекционар уметничких дела, ја сам музеј"
Маргерите Пеги Гугенхајм (1898-1979) рођена у богатој јеврејској породици, а након смрти оца у Титанику добија право мало богатство (око 20 милиона у данашњој вредности). То јој омогућава да двадесете проводи читајући уметничке критике Бернарда Беренсона, путујући по Европи и разгледајући ремек-дела ренесансног сликарства.
У тридесетима је била посвећена несрећном браку са дадаистичким уметником Лоренцом Ваилијем који је био склоном насиљу, али му је родила двоје деце. Препуштала се бурним везама са мушкарцима, јако ју је погодила смрт љубавника сликара Јохана Холсма, наставила је да се опија на гламурозним забавама које се понављаују из ноћи у ноћ. У једном тренутку прекинула је овакав начин живота како би основала и водила боемска домаћинства у Паризу и Лондону.
Признаје да се двоумила да ли да отвори галерију или издавачку кућу, али у том тренутку јој се чинило да је лакше водити једну галерију. Тако је 1938. у Лондону настала Галерија Пеги Гугенхајм и у њој Цоктова изложба надреалистичких слика, а касније изложбе Кандинског, Мура, Пикаса, Брака…
Када је почео Други светски рат, Пеги је наставила да следи своју страст и према њеним речима, куповала је једну слику дневно и потрошила око 40.000 долара на уметничка дела.
Због нациста приморана је да се сели у Марсеј где се заљубљује у Макса Ернста, немачког надреалисту. Њих двоје су провели пет година у браку. Иако га је Пеги обожавала, није оклевала да га увреди нудећи му (само) две хиљаде долара за ране радове и све радове створене у будућности. Заједно са њим емигрира у Њујорк где отвара још једну галерију – Уметност овог века.
Један од њених помоћника забележио је ко је све долазио у галерију и лично се дружио са њом. Међу њима су били: Бретон, Сартр, Гала и Салвадор Дали, Полок, Мондриан… Са Бекетом је имала кратку љубавну аферу. Тврдила је да се у њега заљубила због његових изузетних способности које је он порицао да има говорећи да је мртав и да нема људска осећања.
Са Марселом Дачампом, Пеги је имала изванредно пријатељство. Она га је поштовала, куповала његове радове, а он ју је за узврат упознавао са уметницима и помагао при одабиру дела за наредну изложбу. Она отворено признаје да пре овог познанства није знала ништа о модерној уметности. Како је сама рекла, "моје знање је досезало до импресионизма, али слушајући Дачама брзо сам учила".
Док је писала своје мемоаре, три реченице до странице дневно, Пеги је у писму пријатељу написала да је забавније писати него бити жена. Њена идеја за наслов била је "О мојих пет мужева и неким другим мушкарцима", али ју је тадашњи муж Лоренс Ваил одговорио и предложио "Ка новом веку".
Мемоари садрже многе скандалозне детаље из приватног живота како ње тако и уметника са којима се дружила. У једном делу чак описује прекид своје трудноће као да је то још једно забавно вече у њеном животу. Њујорк Тајмс описао је њену књигу као превише искрену, пригодну за таблоиде и са мањком женствености и духа, а Чикаго Трибјун као исповест једне нимфоманке. Херберт Рид историчар уметности, песник, филозоф, међутим, каже:
Надвисила си Русоа и Казанову.
Пишући друге мемоаре "Исповести зависника од уметности", Пегије мењала имена уметника и уздржала се од показивања своје жеље да шокира.
Пеги је због свог јеврејског порекла и широко распрострањеном антисемитизму тадашње Европе целог живота имала снажно осећање ниже вредности. На то треба додати и велику личну несигурност. Веровала је да је ружна, и оно што ју је највише погађало – да није паметна и талентована као њени пријатељи.
Једном приликом када је на забави пријатељица похвалила њену претенциозност, Пеги је одговорила: "Претенциозна сам. Целог живота ја само стремим ка инфериорности."
Такође, није била верница. Када је посетила Зид плача и угледала вернике који се моле, она је записала: "Поглед на моје сународнике који јавно уздишу и оплакују искривљених тела, изазивао ми је гађење. Било је то више него што сам могла да поднесем."
Иако је ова колекционарка уметничких дела самостално започела сопствени посао, направила озбиљну каријеру, сама успела да изгради мрежу пријатеља који су били највећи уметници прошлог века, увек је тврдила како јој је потребан мушкарац који ће, као Ернст, да је упозори да за себе говори да је Американка, а не Јеврејка; као Лоренс да је подучава о Европи, винима, храни и уметности. "Осећала сам да ми је потребан мушкарац да преводи стварност на језик који разумем."
Иако је имала такав став, сматрала је себе бунтовницом против традиције јер није само водила домаћинство као готово све жене тог времена.
Последње деценије живота Пегије провела у Венецији где се данас налази једна од значајнијих збирки модернеуметности – Галерија Пеги Гугенхајм где се могу видети Пикасова, Мондријанова, Мурова, Полокова дела.
Умрла је од последица срчаног удара и није се никад у потпуности опоравила од смрти кћерке под неразјашњеним околностима.
Пегин аутентичан спој егзибиционизма и уздржаности, стидљивости и потребе за пажњом помогли су јој да се одржи у свету уметности 20. века с једне стране и свету гламура, оговарања и медијског публицитета са друге. Њена тежња да митологизује себе и уметнике које је представљала утицала је на обликовање савременог света уметности, на претварање уметника у познату личност и припаднике високог друштва у колекционаре уметничких дела.
БОНУС ВИДЕО:
