Џим је једном рекао нешто што многи од нас науче тек након година покушавања да буду прихваћени.
Постоје реченице које човек прочита и настави даље. А постоје оне које га натерају да застане, јер у њима препозна нешто што је и сам доживео. Једна таква мисао Џима Керија годинама кружи интернетом а гласи: „Престао сам да се објашњавам када сам схватио да људи разумеју само са свог нивоа перцепције.“
Не можеш цео живот да покушаваш да натераш друге да те разумеју. У свом говору на додели диплома још 2014. године говорио је о опасности сталне потребе за туђим одобравањем.
Јер када превише размишљаш о томе шта други мисле о теби, почињеш да се смањујеш. Почињеш да сумњаш у себе. Прећутиш оно што стварно мислиш. Промениш понашање да некоме не би засметало. Прилагодиш своје границе. Објашњаваш сваку своју одлуку. И мало помало, толико се прилагодиш туђим очекивањима да једног дана више ни сам не знаш где си у свему томе ти.
А можда је најтежи део живота управо прихватање чињенице да ће те неки људи погрешно разумети.
Можеш им објаснити своје намере. Можеш написати десет страница објашњења. Можеш покушати да докажеш да ниси оно што они мисле да јеси.
Јер колико пута смо покушавали да објаснимо нешто некоме ко је већ донео закључак о нама?
Објашњавали смо зашто смо отишли. Зашто смо остали. Зашто смо ћутали. Зашто смо донели одређену одлуку. Зашто нешто нисмо урадили онако како је друга особа очекивала.
И онда, после десет минута објашњавања, схватимо да друга особа заправо није покушавала да разуме.
Покушавала је да потврди оно што је већ мислила. Али ако је неко већ одлучио ко си, ниједно објашњење неће променити његову слику о теби. И то је у реду.
Свако од нас свет посматра кроз сопствено искуство
Човек не чује туђе речи потпуно „чисто“. На оно што му неко говори утичу његова претходна искуства, уверења, очекивања и начин на који иначе посматра људе.
Зато једна иста ситуација може двојици људи изгледати потпуно другачије.
Неко ће нечију тишину видети као достојанство, други као хладноћу. Неко ће одлазак схватити као храброст, други као себичност.
Неко ће потребу за самоћом разумети као нормалну потребу за простором, други ће је доживети као одбацивање.
Није увек ствар у томе да неко не жели да чује. Понекад једноставно нема исти контекст из којег посматра ситуацију.
Кажу да "Очи виде чега је душа пуна" Перцепција зависи од искустава и схватања људи и околине.
То не значи да треба игнорисати сваку критику
Неки људи ће ти указати на оно што сам не видиш. Неки ће ти рећи истину коју можда не желиш да чујеш. Некада ће управо њихова критика бити разлог због којег ћеш постати боља верзија себе.
Али постоји разлика између особе која жели да те разуме и особе која само чека прилику да те осуди.
Научи да је препознаш. Не мораш свима да доказујеш своје намере. Не мораш свима да објашњаваш своје изборе.
Не мораш да водиш конференцију за новинаре сваки пут када неко погрешно протумачи твоје поступке.
Реци оно што имаш да кажеш. Уради оно за шта знаш да је исправно. Пусти да време и твоја дела покажу ко си. И прихвати једну од најтежих истина: Неће те сви разумети.
И што пре то прихватиш, мање ћеш енергије трошити на доказивање ко си, а више на то да заиста будеш оно што јеси.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
