Жаљење на живот не мења оно што нас мучи, али лако постане навика. Ево шта се дешава када стално говоримо да нам ништа не иде.
Сетите се колико често слушате реченице попут: „Мука ми је од свега“, „Немам живот“, „Ништа добро се никада не дешава“. Понекад делује као да је жаљење на живот постало нека врста културне навике. Разговор не креће док неко не изнесе своје проблеме, било да се ради о послу, здрављу или односима. Навика је толико раширена да тешко икога још може да изненади.
Жаљење на живот као згодан начин да побегнете од акције
Неки људи ни не примећују како им кукање постаје начин да избегну одговорност. Оно је као топло ћебе у које се умотате када вам је хладно и када сте уплашени. Зашто се борити са животним тешкоћама кад можете просто да се жалите? Тако је лакше. Жаљење ствара илузију акције, а у стварности је то капитулација.
Писац и мислилац Џорџ Халифакс је записао: „Жаљење је самопрезир… Жалба обара човека, а нико неће подићи човека који је пао.“
Са тим је тешко расправљати. Жаљење ништа не мења. То је празна прича која не доноси ништа ни вашем здрављу, ни новцу, ни љубави. Напротив, око особе која се стално жали ствара сенку.
Неке ствари су заразне, и то не само вируси. Вечито кукање и стално незадовољство такође се преносе. Кад проведете време у друштву где су жалбе уобичајене, почињете у себи да преиспитујете да ли је ишта што радите довољно добро. То је подмукла енергија која човека претвара у хронику несреће.
„Не жалите се. Али ако заиста желите да се жалите, онда своју жалбу пренесите на папир. Нећете добити одговор на своју жалбу, али га бар не очекујете.“ Ово је савет Михаила Литвака, психолога са богатим искуством.
Папир све издржи и можда је једина „особа“ која вам неће судити, ликовати или другима преносити ваше слабости.
Кад се људи тихо удаље од оних који кукају
С временом, они који се жале на живот примете да се људи удаљавају од њих. Не одмах и не нагло, али сигурно и заувек. Живот је кратак и нико не жели да га протраћи расправљајући о ономе што је већ очигледно. Умор, раст цена, издаја, неправда, све то сви доживљавају. Ипак, неки иду напред, а други се заглаве у вечном „зашто ја?“.
Максим Горки је био у праву када је написао: „И не треба се никоме жалити на живот: речи утехе ретко садрже оно што човек у њима тражи…“
Туђе саосећање не лечи увек. Понекад само продубљује унутрашњу слабост. Сажаљење је слатко, али слаби човека.
Шта радити уместо да се жалите на живот
Алтернатива је акција. Било каква. Једноставна одлука: прошетајте парком, започните разговор са неким љубазним, прочитајте добру књигу, средите се. Мали корак који вас помера напред, чак и ако је то само милиметар. Јер кретање је живот, а жаљење је стагнација.
„Живот се не побољшава жалећи се. Постаје бољи када се нешто предузме поводом њега.“
Ова проста истина позната је одавно, али тражи труд. Жаљење, с друге стране, не тражи ништа. Зато је толико омиљено.
Није сваки разговор прилика да цео свој терет свалите на неког другог. И није сваки слушалац спреман да га понесе. Вреди бити избирљивији, не само у речима него и у саговорницима. Ваше окружење утиче на вас јаче него што мислите.
Вреди запамтити и да нас живот чује. Они који се жале имају разлога да се жале. Они који су захвални имају разлога да буду захвални. То је, можда, главна тајна унутрашње снаге.
„Најгора ствар коју можеш себи да урадиш јесте да се научиш да се жалиш.“
Понекад је довољно да ћутите. И да урадите нешто. Било шта. Нека све крене одатле.
(Крстарица)
БОНУС ВИДЕО:
