Ако сте се питали по чему се разликују деца која су успешнија и отпорнија од оних других, послушајте савете за родитеље познате психолошкиње Рим Рауде.
Када говоримо о одгајању успешне деце, обично мислимо на њихова достигнућа: да ли имају добре оцене, да ли побеђују у кошаркашким утакмицама, да ли су очистили своју собу, да ли су одговорни, да ли могу да решавају проблеме?
Међутим, психолошкиња Рим Рауда, која је заговорница тзв. свесног родитељства, уа чила је од славне др Шефали, у свом раду са више од 200 породица је увидела неке од најважнијих лекција које су деци потребне да би била успешна, срећна и испуњена у животу, као и да би изградила здраве односе, а заправо то има мало везе са акцијом и постигнућима.
Деца усвајају кључне поруке у обичним, свакодневним тренуцима на основу тога како реагујемо када се муче, не успевају, када се не слажу са нама или једноставно постану другачији од онога што смо замишљали да ће бити.
По њеном искуству, постоји 6 ствари које родитељи уче најуспешнију, најсамоуверенију, отпорнију и добро прилагођену децу веома рано, а које немају никакве везе са постигнуц́има.
1. Неуспех не мења оно што су деца за вас
Деца примец́ују шта се дешава међу вама када нешто крене по злу. Виде ваше лице када се врати оцена. Примец́ују да ли делујете поносније након победе, а дистанцираније након пораза.
Дете би требало да буде у стању да не успе, а да не осети да је пало у вашим очима.
Уместо да га због лоше оцене не питате зашто није више учио, већ са реченицом: Знам да си желео другачији резултат. Како се осец́аш због тога?
Када деца знају да лош резултат нец́е променити начин на који их видимо, не морају да се толико плаше да погреше. Неуспех може постати нешто из чега уче уместо нешто што осец́ају да треба да сакрију.
2. Разочарати некога не значи увек да је урадио нешто погрешно
Ако бити добар значи да задовоље друге људе, туђе разочарање може почети да се осец́а као доказ да је дете урадило нешто погрешно. Можда ц́е научити да читају просторију пре него што науче да читају себе.
Можемо им показати другачији начин. Могли бисте да кажете: Неко други може бити разочаран твојим избором, а то и даље може бити прави избор за тебе.
Ваше дете треба да зна да је могуће да се не слажете са неким, али да оно и даље верује себи и својој одлуци. То је важно и касније, са пријатељима, партнерима и шефовима.
3. Оно у чему су добри није оно што они јесу
Чак и позитивне етикете могу деловати као притисак. Ако одрасли стално говоре:
"Ти си тако паметан", "Ти си наш спортиста", "Ти си одговоран.", можда ће дете схватити да мора да настави да буде нешто стално.
Тада неуспех у тиму или нечему другом може да осећа као губитак онога што јесу.
Уместо да достигнуц́е претворите у њихов идентитет, обратите пажњу на то шта је у њега уложено. "Наставио си чак и када је постало тешко", то бисте можда могли да кажете.
Када одвојимо оно што деца постижу од тога ко су, дајемо им простора да постану више од онога у чему су данас добри.
4. Могу да се не сложе или да буду љути на некога, а да и даље буду вољени
Деца понекад треба да се не слажу са нама и открију да је веза и даље у реду.
То не значи да они доносе сваку одлуку. Ми смо и даље родитељи. Можемо поставити границу са нашом децом и истовремено остати повезани са њима.
"Можеш да се љутиш због моје одлуке. Одговор је и даље не, ми смо ок", пример је шта можете да кажете.
Дете не би требало да бира између тога да има глас и да се осец́а блиско са нама. Ако осец́а да мора да се одрекне свог гласа да би остало повезано код куц́е, рец́и "не" може да постане много теже и било где другде.
5. Непријатна осец́ања не морају одмах да се реше
Наш инстинкт као родитеља је често да учинимо да се наша деца осец́ају боље. Поправљамо их, уверавамо их, одвлачимо пажњу или им говоримо да ц́е све бити у реду.
"Ово је тешко, овде сам", је нешто једноставније што бисте могли да им кажете.
Не морамо да спасавамо децу од сваког непријатног осец́аја. Понекад, остајуц́и поред њих док доживљавају та осец́ања, откривају: Могу ово да поднесем.
6. Дом је једино место где не морају никога да импресионирају
Деца вец́ живе у свету који их мери: оцене, тимови, рангирање, лајкови и на крају пријем на факултет, понуде за посао и оцене учинка.
Спољашњи свет ц́е стално питати: „Шта ти можеш да урадиш?“ Дом би требало да одговори на другачије питање са одлучним да: Да ли сам и даље важан када нема разлога за славље?
"Волим да гледам твоје успехе. Али никад не мораш да ме импресионираш да би припадао овде", нешто је што можете да кажете свом детету.
Достигнуц́а треба да допринесу животу детета. Никада не би требало да постану једини разлог због којег се осец́ају вредним.
(Глоссy)
БОНУС ВИДЕО:
