Тито је јако волео да прича вицеве, а један му је био нарочито драг, посебно након разлаза са Совјетима и Стаљином
У доба када је политички виц могао да те одведе на Голи оток или барем у неприлику с УДБ-ом, један се виц ипак преносио шапатом – али и смехом – чак у највишим државним круговима.
Он није био “дозвољен”, али је био – толерисан, па чак и омиљен – јер га је волео лично Јосип Броз Тито.
Тито је, упркос строгоћи свог режима, важио за човека са осебујним смислом за хумор. Волео је вицеве – и да их слуша и да их прича. И то не било какве. Посебно су му били симпатични они који су га приказивали у сатиричном светлу, под условом да су духовити и изречени у добром друштву, далеко од ушију партијских секретара и службених стенографа.
Глумац Велимир Бата Живојиновић, чест гост на Брионима, касније је причао како су се у неформалним вечерима уз вино, цигаре и клавир водили дуги разговори о уметности, али и о шалама – па и о онима “забрањеним”.
Тито и “друг Попов”
Међу многим причама које је Тито волео да исприча својим гостима, посебно се издвајао један виц. Испричао га је наводно више пута, и то врло селективно – руским делегацијама, нарочито после раскола са Стаљином 1948. године.
Виц гласи овако:
Причају тројица логораша у сибирском гулагу.
Први каже: “Завршио сам овде јер сам хвалио друга Попова.”
Други додаје: “А ја јер сам га критиковао.”
Трећи климне главом и каже: “А ја сам друг Попов.”
За многе тадашње совјетске званице, шала је била превише осетљива. Хрушчов, коме је Тито наводно испричао ову анегдоту током једног од њихових сусрета, остао је ћутљив. Није се насмејао – нити је коментарисао. Но, Тито се осмехивао, потпуно свестан тежине и симболике ове шале.
Када је виц био средство дипломатије
У време Хладног рата, вицеви су често били субверзивно оружје. У социјалистичким земљама, људи су вицевима вентилирали незадовољство. Али када председник једне од тих земаља – као што је био Тито – користи виц као дипломатски алат, он постаје много више од обичне шале.
За Тита је овај виц био порука: “Код нас још увек можеш да се насмејеш – чак и када си главни.”
Био је то његов начин да покаже колико се Југославија, иако социјалистичка, разликује од Совјетског Савеза – нарочито у приступу личној слободи и иронији на рачун власти.
Бата, Тито и шале "на ивици"
Велимир Бата Живојиновић био је сведок и саучесник многих тих тренутака. Као један од Титових омиљених глумаца, често је добијао задатак да забавља госте – не само глумом, већ и вицевима. Било је то време када си, да би опстао, морао имати осећај за меру: рећи довољно да будеш забаван, али не превише да постанеш проблем.
“Једном сам испричао тај виц пред гостима из Москве, као што је Броз тражио,” присећао се Бата, “и могли сте буквално да чујете како замире осмех на лицима. Неки су се смешкали из пристојности, али један – претпостављам да је био у партији – гледао ме је као да сам му опсовао мајку.”
Тито се, наводно, смејао још гласније после тога.
Смех као лакмус папир слободе
У време када се многи грађани Југославије нису усуђивали ни да коментаришу државни врх, Тито је понекад сам разбијао лед хумором. Његов одабир вицева говорио је много: знао је колико моћан може бити тренутак када се и владар нашали – нарочито на рачун нечије туђе, тоталитарније моћи.
Виц о другу Попову није био само шала – био је изјава. Једна реченица, три логораша и цела филозофија режима.
И управо у томе је лежао Титов осећај за политички театар: да зна када се смејати, пред ким, и како претворити чак и виц у инструмент државничке вештине.
(Стил)
