Валцер, Одисеја и дружење и гледање новогодишњег програма. Људи су уживали у друштву и том осећају заједништва, за који многи данас тврде да се изгубио.
Иако записи које имамо сведоче о томе да се нова година славила у Србији још од средине 19. века свој свечани, наднационални и народни карактер и облик какав данас познајемо, она поприма тек након Другог светског рата.
Пре него што се у старој СФРЈ Нова година устоличила као велики празник, раније су многи 31. децембар посматрали као обичан дан. Но, југословенска политика је имала за циљ да направи празник који није морала да намеће никоме, празник који није носио никакав верски идентитет у себи, па је Нова година била идеална за то.
Нова година у Југославији славила се готово универзално. Припреме су почињале данима раније: куповала се посебна храна, спремала се "свечана вечера", а телевизијски програм имао је централну улогу у слављу.
Већина грађана СФРЈ, пак, празнике је проводила удобно заваљена испред телевизијских пријемника уз сазнање да следе нерадни и весели дани.
Телевизија је била заједнички прозор у празник. Новогодишњи програми, музичке емисије, хумористички скечеви и чувене новогодишње честитке стварали су осећај заједништва. У поноћ су се отварали шампањци, често домаћи или совјетски, наздрављало се и гледао ватромет - ако не уживо, онда бар на екрану.
Гледао се новогодињи програм који је, нарочито током седамдесетих и осамдесетих година, постао легендаран. Вече је почињало дневникомса спикером крај окићене јелке, а онда су се у програм укључивали и водитељи из осталих република.
Следио је хумористички програм у коме су, макар у београдском студију, главне звезде биле Мија и Чкаља који су у својим хумористичким скечевима знали да поткаче све, па и тадашње политичаре и ситуацију у земљи. Интересантно је било и то што се новогодишњи програм годинама емитовао уживо! То значи да су глумци, певачи и водитељи заправо славили у студију. Сценарио је, наравно, постојао, али су емоције биле праве.
После поноћи, око један сат, следила је југословенска премијера филма који је током претходне године стекао статус планетарног хита: Љубавна прича, Кум, Апокалипса сада… а онда би почеле да се врте репризе претходне вечери.
У почетку је сам крем друштва Нову годину прослављао у лепим и великим хотелима уз бенд који би свирао неке севдалинке, шлагер и валцер, док су по војничким и радничким домовима остајали по кућама.
Било је и славља по кафанама, али се у локалима окупљао мало имућнији свет. Једна од атракција била је новогодишња лутрија, у којој је главна награда била – печено прасе.
Дочек Нове 1963. године: у Дому Југословенске Народне Армије у Загребу пиц.тwиттер.цом/К0qxнxпЈРГ
— СФР Југославија (@СФРЈ_1943) Децембер 30, 2014
Дочеци на градским трговима без којих данас већина градова не може да замисли Нову годину постају популатни тек крајем осамдесетих.
Најважније у целој прслави
И било где и било како да се прослављала Нова година, људи су уживали у друштву и том осећају заједништва, за који многи данас тврде да се изгубио.
И наравно, руска салата и пихтије
Уз празничну трпезу на којој је, као и за све празнике, морало бити свега. Служило се ‘мезе’, пихтије, туршија, руска салата,као и сарма и подварак. Пила се ракија и вино, а на терси се хладило печење.
Где је слави друг Тито?
Главна тема која је интересовала већину, била је везана за друга Тита и то, како је он прослављао Нову годину. Тито је, углавном, са другарицом Јованком плесао на Брду код Крања, у Карађорђеву, на Брионима…
Тито је дочеке проводио најчешће у Србији (поред Београда, једном у Новом Саду и једном у Карађорђеву), Словенији и Хрватској, где је иначе највише боравио. 1961. је дочекао у Сарајеву, а 1973. у Милочеру, што су једина два изузетка. Омиљено место за славље били су Бриони где је дочекао чак 7 Нових година. Најчешће су свечане вечере биле организоване у Белој вили или хотелу „Истра“, а 1979. године у хотелу „Нептун“.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
