Са најпознатијим сестрама светске књижевности судбина се сурово поиграла
Три сестре представљају феномен који се у свету писане речи појављује бар два пута – у облику чувене Чеховљеве драме, и као трио талентованих девојака из питорескних долина Јоркшира које су се ујединиле у нешто непоновљиво, у посебан ентитет чији живот продужавају свака нова прочитана "Џејн Ејр" и филмска адаптација "Орканских висова". Сестре Бронте биле су планета за себе, глобус који се окретао у сопственом смеру у време када се сваки прекршај конзервативних норми сматрао неопростивом грешком.
Иако су живеле кратко – заједно нису саставиле ни сто година – Шарлота, Емили и Ен покренуле су једну од најжешћих револуција у књижевности. Својим делима, сестре Бронте шокирале су пуританску јавност викторијанске Енглеске обарајући стереотипе о женским ауторима и вредности њихових речи, али и отвореним критикама друштва и отварањем тема које су у то доба сматране, у најмању руку, недоличним.
Све три су угледале свет пре више од два века: Шарлота је рођена 1816, Емили две године касније, а Ен 1820. Јоркшир, живописна грофовија на северу Енглеске и идеална локација за снимање филмова, у њихово време била је суморна и једнолична, а додатну таму над причу надвијала је чињеница да су живеле тик уз гробље, у забаченој пустари, у месту које су сви заобилазили јер су њиме харале колера и тифус.
Смртност деце износила је 50 одсто, а просечан животни век тек 26 година. Да у тим тешким временима нису изгубили још две девојчице, које су преминуле од туберкулозе, питање је са колико би се врсних ауторки поносила породица Бронте.
Женски тројац са кормиларом, братом Бранвелом, држао се заједно целог детињства, створивши свој мали свет у долинама Хаворта. Било је ту свега, од безазлених дечјих игара до песама и прича, исписаних најситнијим словима у малим свескама, како би биле сачуване на сигурном од погледа њиховог строгог оца, пастора Патрика, који се повукао у себе након што је у једној години изгубио супругу и две ћерке.
У тој тмурној атмосфери сестре су проналазиле инспирацију, а креативни рад користиле су као вентил за темперамент и емоције које нису могле да изразе на другачији начин. Како су у тадашњим друштвеним околностима предрасуде према женама, нарочито списатељицама, биле неизбежне, прва дела објављивале су под мушким псеудонимима. Почеле су заједничком збирком песама из 1846. године. Поезија није наишла на велики успех (продале су само два примерка), али време је показало да им је проза далеко боље ишла.
У року од годину дана све три су издале романе који ће постати класици светске књижевности. Шарлот је 1847. објавила "Џејн Ејр", Емили "Орканске висове" (под псеудонимом Елис Бел), а Ен "Станарку напуштеног замка". Тек што су закорачиле у литерарне воде, трагедије су почеле да се нижу. Њихов брат преминуо је у мају 1848, да би се у наредних девет месеци у вечност преселиле и Емили и Ен од последица туберкулозе.
Шарлот Бронте остала је сама са оцем. Наставила је рад, напокон открила право име и успоставила контакте са познатим писцима. Поред својих дела, објављивала је и романе које њене сестре нису стигле, јер их је смрт спречила. Међу њима се 1850. нашло и друго, постхумно издање "Орканских висова", са пуним именом ауторке.
Удала се 1854. године за очевог помоћника Артура Бела Николса. Нажалост, умрла је неколико месеци касније, од туберкулозе (или тифуса, како неки сматрају). Оставила је за собом незавршен роман "Ема" и неизнешену трудноћу, и отишла за сестрама.
Три сестре Бронте, три света у једном... Три приче о свему, од невиних маштарија и снова, преко зреле борбености и смелости, до разних преиспитивања и откривања сексуалности – чиста супротност ономе што се очекује од смерних пасторових кћери. Приче испричане испред њиховог времена, и мимо сваког времена.
О великој блискости Шарлоте, Емили и Ен распредале су се свакојаке бајке и теорије које су плели згубидани не би ли им спотакли сваки корак јер су се дрзнуле на нешто непојмљиво за пуританску, конзервативну јавност која је сматрала да женама није место нигде осим у кухињи и спаваћој соби. Чак су и начин на који су жалиле једна за другом неки доводили у питање.
Како је у то време био обичај од косе покојника правити накит као трајну успомену, Шарлота је до смрти носила наруквицу израђену од власи својих преминулих сестара, са аметистом који виси са плетеног детаља. Реплику тог необичног украса видели смо на Марго Роби на недавној премијери "Орканских висова" у Лондону.
Чувена књижевница желела је да макар на тај начин одржава везу са Емили и Ен. Дан након сахране млађе сестре, Шарлот је, скрхана од бола, на папиру који је натопила сузама и запечатила црном смолом, написала: "Нема Емили у времену, нити на земљи сада... Умрла је у време обећања – видели смо је отргнуту од живота у његовом најбољем издању. А где је она сада? Ван мог домашаја, ван овог света, отета од мене..."
Веровала је у загробни живот. Знала је и да коса задржава сјај дуго након што се тело претвори у прах. Однела је неколико праменова Емилине и Енине косе угледном јувелиру у лондонској улици Риџент, који их је вешто исплео и креирао мало ремек-дело. У "Музеју парохије Бронте" чува се још неколико сличних комада, укључујући Шарлотину оглицу израђену од Емилиних плетеница.
Иако данас ова пракса делује чудно и морбидно, накит од косе имао је својих естетских момената, али се више везивао за нешто интимно, за традицију и култ сећања, за достојанствену тугу без јавних излива жалости и било какве театралности.
(Блиц Жена)
БОНУС ВИДЕО:
