Др. Ранко Рајовић родитељима саветује како децу мотивисати да помажу и преузимају одговорност, а да им то буде игра, а не казна. Истиче важност граница и самосталности и упозорава да деца не одрастају као центар света, очекујући да ће све добити "на тањиру".
Др. Ранко Рајовић један је од најцјењенијих стручњака који се баве развојем деце, а у својим јавним наступима често даје вредне савете родитељима о васпитању деце.
Задаци који изгледају као игра - мотивација и покретачка снага
У подкасту објављеном на Лоод каналу објаснио је колико је важно да деца не добију све на тањиру, већ да нешто раде сами, да имају неке обавезе, али да их доживљавају као игру.
"Раније је долазио мој брат. А сада, биле су то стаклене боце, за минералну воду, сок, Вук је тада имао четири године. А ко жели да иде у продавницу, како могу ја у продавницу, долазио је мој брат? Од треће године имају папир, донесу га на благајну да нешто купе, и врате га, гледам их с прозора, није далеко. И кажем му: 'Вуче, иди по две минералне воде, сок' и не знам што је то и он узме две платнене торбе, знам да толико може носити, и иде“, рекао је др. Рајовић, додајући да се син тада знао пожалити мајци да није ред на сестру да иде у трговину, због чега је за казну морао пет дана ићи у куповину.
"Било је и пре ситуација, кад су били млађи од три године, неће ићи, играју се, то сваки родитељ може пробати. Кажем да је градски рекорд од стана до продавнице за 20 секунди. Можете ли то победити? Већ обуче ципеле, јакну, 'Тата, можете ли то измерити?' Дајем му штоперицу, он почиње дажури, ја почињем да бројим - један, два... Готово је, већ је отишао. Требало је можда двиа или три минута, бројим 19, 20, 21, 22, браво, ово је ваш кућни рекорд, а не градски. 'Тата, могу ли још једном у продавнкицу?'“ Ишао је данима да покуша да обори рекорд. Дакле, морамо их запослити тако да им то изгледа као игра. Ако кажемо да морате да идете у продавницу, то је ваша одговорност, па ко ће то учинити? Морамо их од малих ногу учити да нешто раде и додатно их мотивисати, да је то као игра, да је то као рекорд. А с ким се так,иче, дакле сами са собом! И то се зове унутрашња мотивација, то је покретачка снага. И кад раде те мале ствари, ништа им после није тешко".
Морају научити да су део целине, а не центар
Истакао је да је врло важно да деца буду укључена у кућне послове, чак и ако се ради о доношењу салвета за ручак или помагању тати да оперу ауто, како би схватила да су део целине, а не да су центар света.
"Јер ако је дете центгар породице, све је за њега... Сад имам унуку и ухватим се како питам 'Тара, што највише волиш на свету?', да јој то осигурам, она каже 'деда, волим то', ја кажем 'супер, то је стварно добро'. Нисам јој то купио. Не смиемо испуњавати дечје жеље. Јер ако то виде, једна жеља, друга жеља, дође деда, бака, тата, мама, одједном схвате да могу имати све, а то није живот и сутра ће бити. Није тако, а ми смо их научили да је граница толеранције нула, а не да је ниска, и ударали су родитеље кад је била. Дакле, не можемо бити банкомати за своју децу, да нешто заслужују. Можда ћемо им купити чоколадицу, али морају научити да чекају на то.
Рајовић је подсетио да су деца пре одбројавала дане до рођендана, "а сада је сваки викенд постао као рођендан и родитељи обасипају децу поклонима, али то није прави начин".
(Сторy.хр)
БОНУС ВИДЕО:
;
