Кроз своја најважнија дела владика Николај Велимировић је оставио јасне путоказе како да победимо страх од гроба.
Док савремени свет троши милијарде долара покушавајући да продужи биолошки век и у паници бежи од саме помисли на старење, Свети владика Николај Велимировић је на смрт гледао потпуно другачије. За њега, највећи страх модерног човека био је само – обична илузија.
Кроз своја најважнија дела, попут књиге "Изнад греха и смрти" и чувених "Мисионарских писама", српски Златоусти је оставио јасне путоказе како да победимо страх од гроба.
Ево пет кључних порука владике Николаја о томе шта се заправо дешава када се земаљски живот угаси.
Смрт није крај, већ обична сеоба
За владику Николаја, физички крај није брисање човека из постојања. Он је то поредио са преласком из једне собе у другу, или са одласком на пут. У свом сто деветом Мисионарском писму, он наглашава да прави хришћани уопште не би требало да користе реч "смрт", већ искључиво израз "прелазак из овог живота у онај живот".
"Човек не нестаје, он се само сели код свог Небеског Оца."
Тело је само привремено одело душе
У поетским делима, попут "Молитава на језеру", владика подсећа да је наше материјално тело пролазно, попут хаљине коју човек обуче за један дан, а затим свуче. Када тело остари или оболи, душа га одбацује да би примила нову, вечну одећу у Царству небеском. Из те перспективе, физичко пропадање није трагедија, већ природно ослобађање духа.
Болест је посета, а смрт је позив
Једна од његових најчешће цитираних мисли из збирке "Мисли о добру и злу" гласи: "Болест је Божија посета, а смрт је Божији позив." Николај је веровао да патња која претходи крају није казна, већ прилика за духовно очишћење. Она служи да човек утиша свој его, размисли о својим делима и спреман дочека тренутак када га Творац позове к себи.
Страх од гроба је заправо страх од греха
Зашто се толико плашимо краја? Владика Николај нуди дубок психолошки одговор: ми се не плашимо саме смрти, већ своје нечисте савести. Човек који живи морално, који прашта и чини добро, нема разлога за страх. Са друге стране, грех је тај који ствара мрак и панику пред непознатим. Када се човек кроз покајање очисти, он се, попут Светог ђакона Авакума, радује сусрету са вечношћу.
Права љубав не може да умре
Када губимо ближње, бол је неминовна, али владика је уплаканим мајкама и удовицама увек нудио наду уместо црнине. Он је тврдио да везе које су на земљи исклесане у љубави, пријатељству и доброти преживљавају физички растанак. Они који су отишли пре нас нису изгубљени у ништавилу – они су живи пред Богом и чекају поновни, радосни сусрет са онима које су волели.
Свој својеврсни духовни завештај владика је оставио у чувеним стиховима који и данас одзвањају као крајња победа над пролазношћу: "Ја умрет не могу – Христос умре за ме."
Физички је преминуо у далекој Америци 1956. године, али његова реч и мисао данас су живији него икад.
(БлицЖена)
БОНУС ВИДЕО:
