Интимна сведочења о браку Тита и Јованке Броз откривају породичне сукобе, забрањену жељу за децом и непознате детаље из живота у Ужичкој улици.
Иако се та епоха наше историје одавно завршила, доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито и његова супруга Јованка Броз и даље су врло занимљиви јавности, нарочито њихов заједнички живот. О најмоћнијем пару бивше Југославије савременици су имали различита мишљења, а лист "Нада" својевремено је и објавио нека од њих...
"О животу водећих личности југословенске политичке сцене мало се знало у читавом послератном периоду. Осим протоколарних вести и службених наступа, све друго догађало се ван очију јавности. Тек у последње време понешто из живота наших "личности с врха" израња из магле и постаје доступно грађанима", пише "Нада" у тексту из априла 1990, у причи у којој су у главним улогама били Јованка и Тито.
Лист је у неколико наставака објавио најзанимљивија поглавља из књиге Наташе Марковић и Драгана Влаховића "Живот на двору", а ми преносимо детаље из једног чланка.
Милован Ђилас о Јованки Броз
"Док сам ја био функционер, Јованка се није мешала ни у расправе, а камоли у одлучивање. Јованкин 'сектор' је био дом и муж Јосип: с њом су око Тита завладали уредност и савесност. А Тито је знао према њој бити осоран и циничан и пред другима – Јованка је трпела, ћутљива и постиђена.
Титови синови је нису ни марили ни волели, мада она ни с њима није имала свађа. Али они нису били ни с Титом у добрим односима: старији Жарко је дивљао по своме, а дечак Миша био увређен. Јованка се бринула о двема млађим сестрама и помогла им да се школују и изађу на пут, али није за њих грабила иако је била у могућности.
Желела је да има децу. Али Тито се није с тим сложио – сматрао је да нема среће с децом, а можда није хтео да се и с тим оптерећује. Јованка је изгорела и усахла поред Тита..."
Сведочења Брозових
О Јованки Броз сведочи и Титова унука Златица Броз у часопису "Интервју":
"Дедек и тета Јованка су, баш истицањем тих породичних околности, за нас били породица. Тако је и тета Јованка, како смо је звали, на свој начин водила бригу посебно о мени, као девојчици, о мом развоју. Ја сам у њој гледала као жену која је за мене била изузетно лепа и волела сам што ми шије хаљинице од својих хаљина и материјала.
Она је уједно и изграђивала мој укус, и да тако кажем, развијала ми љубав према лепоти и учила ме много чему што свака девојчица треба да зна. У том периоду тета Јованка ми је била јако блиска и изузетно драга и таква ми је и остала, јер ме разумела, и помогла ми да решим неке проблеме које сам имала као девојчица.
Могла ми је објаснити многе ствари на начин који ми је био близак и јасан. Моје дружење с њом, јер ја сам била једина девојчица у тој средини, било је врло блиско и врло лепо, и као такво остало ми је у лепој успомени.“
О Јованки Броз, додуше из нешто каснијег периода, на сасвим другачији начин сведочи Бранко Броз.
"Када сам дошао у Ужичку, преселио сам се прво у кућу преко пута броја 15, поред куће где је становао Жарко. Тих дана сам у Ужичкој срео једно ново лице. То је била Јованка Будисављевић. Била је млада, привлачна. Имала је 23 године. Неколико година касније постала је Титова супруга. Слоге између нас двоје од првог дана није било. Колико знам, ни с осталим члановима породице није било боље...
Неколико месеци након мог доласка преселио сам се у Ужичку улицу број 13, и то због тога што је Јованка довела из Лике своје сестре Наду и Зору. Оне су биле још девојчице и она се нежно о њима бринула. 'Кукавице моје', знала је говорити и тепати им. Ишле су у школу на Дедињу, а храниле се у кухињи где и остало особље.
Тито је у кући у Ужичкој улици имао цвећару с дивним цвећем, рибама и канаринцима. Сам их је надгледао и пазио. Често је седео тамо и слушао цвркут птица. Знао је тако и да задрема. Једног дана је затражио да се поједине канаринке одвоје јер хоће да носе јаја. Да бих сазнао шта све треба учинити, одлазио сам у град у продавницу канаринаца у Улици 7. јула и распитивао сам се како се негују. Ту сам добио драгоцена упутства која сам после увелико користио, пише Жена.
За канаринке је требало направити мала гнезда. Тито је тражио да се то направи. Ту се нашла и Јованка која се одмах понудила да ће то она урадити. Направила је то с вољом и много је труда уложила у тај посао. За многима од нас врата Ужичке улице затворила су се заувек, а од 1960. године готово за све, да би се поново отворила тек на тужни дан сахране."
(Лепа&Срећна)
БОНУС ВИДЕО:
