Некада сматрано знаком слабости, плакање се данас, захваљујући новим научним сазнањима, препознаје као кључни механизам за ослобађање стреса, регулацију емоција и очување менталног здравља.
Плачемо од туге, смеха, среће или када смо преплављени осећањима. Иако је плакање универзално људско искуство, оно је често и изненађујуће збуњујући део наших живота. Док се једни осећају боље после доброг плача, други ретко или никада не пуштају сузе. Питањима зашто плачемо и да ли је то заиста добро за нас недавно се бавио и Би-Би-Сијев подкаст Шта има, доктори?.
Биохемија суза: Шта се дешава у телу када плачемо
Научни консензус је јасан: плакање је природан и користан процес. Важно је разликовати три врсте суза. Базалне сузе непрестано влаже наше очи, док рефлексне сузе служе за испирање иританата попут прашине или дима.
Трећа врста, емоционалне сузе, које лију као одговор на осећања, имају јединствен хемијски састав. Оне садрже хормоне стреса и друге токсине које тело на овај начин избацује, што указује да је плакање ефикасан механизам физичког прочишћења након емотивног оптерећења.
Осим што избацују штетне супстанце, сузе покрећу и сложену неуролошку реакцију. Плакање активира парасимпатички нервни систем, део нашег аутономног нервног система задужен за „одмор и варење". Ова активација помаже у успоравању откуцаја срца, смиривању дисања и подстицању осећаја опуштања након емотивног пражњења.
Процес је такође повезан са ослобађањем окситоцина и ендорфина, природних хемикалија које ублажавају бол и побољшавају расположење, због чега се често осећамо смиреније и лакше након што се исплачемо.
Када сузе лече, а када не
Иако плакање доноси физиолошко олакшање, његов утицај на расположење није увек тренутан и зависи од контекста.
Студија објављена у марту 2026. године у часопису Цоллабра: Псyцхологy открила је да је емоционална корист од плакања уско повезана са разлогом због којег плачемо.
Истраживање је показало да плакање изазвано личним невољама, попут усамљености, не доводи до тренутног побољшања расположења. Насупрот томе, плакање као реакција на филм, музику или дирљиве тренутке заједништва доводи до приметног пада негативних емоција непосредно након тога.
Статистички подаци такође откривају занимљиве обрасце. Истраживање из 2026. године показало је да жене у просеку плачу 5,8 пута месечно, у епизодама које трају око 7,7 минута, док мушкарци плачу око 2,6 пута месечно, са просечним трајањем од 3,9 минута.
Најчешћи окидач за плакање код оба пола била је конзумација медијског садржаја. Међутим, жене су чешће плакале због осећаја усамљености, а мушкарци због осећаја беспомоћности, што указује на то како друштвене норме и даље обликују наше емоционално изражавање.
Друштвени помак: Сузе као знак бриге о себи
Све већи број истраживања о плакању поклапа се са ширим друштвеним трендом који приоритет даје менталном здрављу.
Стигма која је некада пратила емоционалну рањивост полако се руши, а кампање и иницијативе подстичу отворене разговоре о унутрашњим борбама. Стручњаци данас наглашавају да потискивање емоција и суза може бити штетно.
Такозвано репресивно суочавање са емоцијама повезано је са слабијим имунолошким системом, кардиоваскуларним болестима и стањима попут анксиозности и депресије. Психолози и неуролози сада виде плакање као витални „сигурносни вентил".
Ова промена у перцепцији видљива је и у популарној култури и велнес трендовима. У Великој Британији је покренута кампања „Плакање на софи", са циљем да дестигматизује разговоре о менталном здрављу.
Истовремено, расте популарност пракси усмерених на „регулацију нервног система", попут дубоког дисања и медитације, које активирају вагусни нерв на сличан начин као и плакање.
Прихватање суза као природног и здравог одговора део је ширег покрета ка друштву које цени емоционалну искреност, не као слабост, већ као неопходан део људског искуства и бриге о себи.
