Сузе су универзални људски одговор на снажне емоције, али не плачу сви на исти начин. Научна истраживања показују да склоност ка плакању зависи од сложене комбинације неурологије, особина личности и нашег биолошког одговора на окружење.
Склоност ка лаком плакању често је повезана са особином која се назива осетљивост сензорне обраде. Људи који имају ову особину у науци су познати као високо осетљиве особе, а процењује се да чине између петнаест и тридесет одсто популације.
Њихов мозак знатно снажније реагује на емотивне и сензорне стимулусе, што значи да дубље обрађују и доживљавају свет око себе. Због нижег прага осетљивости, они веома лако заплачу када су преплављени информацијама, било да је реч о уметничком делу или стресном друштвеном сукобу.
Особине личности и дубока обрада информација
Поред сензорне осетљивости, степен емпатије игра кључну улогу у учесталости плакања. Према новим психолошким истраживањима о плакању, високо емпатични појединци лију сузе и у негативним и у изразито позитивним ситуацијама, попут тренутака када сведоче туђој доброти.
Са друге стране, особе са израженим неуротицизмом, који одражава емотивну нестабилност, плачу чешће искључиво у негативним околностима, услед осећаја фрустрације или беспомоћности.
Такође, стил везивања у блиским односима директно утиче на сузе, јер људи са анксиозним или сигурним стилом везивања плачу много лакше него они који емотивно избегавају блискост.
Биологија суза и нервни систем
Сам чин плакања сложен је неуробиолошки процес који активира централну аутономну мрежу (ЦАН) у мозгу. Структуре попут периаквадукталне сиве масе (ПАГ) контролишу мишиће лица и гласне жице, док амигдала обрађује снажне емоције пре него што тело уопште пусти сузу.
Проливање емоционалних суза покреће парасимпатички нервни систем, пре свега нервус вагус, који целом организму помаже да се умири. Сузе на тај начин ослобађају корисне хормоне попут ендорфина и окситоцина, пружајући природно олакшање и смањујући физиолошку напетост.
Разлике у учесталости плакања снажно су обликоване биолошким факторима, а посебно дејством одређених хормона. Пролактин, хормон чији је ниво природно виши код жена, директно подстиче производњу суза и емотивну осетљивост.
Мушкарци, насупрот томе, током пубертета доживљавају нагли раст тестостерона, за који су научници утврдили да снажно инхибира емотивно плакање. То објашњава зашто дечаци и девојчице у раном детињству плачу подједнако често, док у одраслом добу жене заплачу у просеку два до пет пута месечно, а мушкарци највише једном.
Емоционалне сузе, које су карактеристичне искључиво за људску врсту, обављају и изузетно важну друштвену функцију. Плакање делује као снажан невербални сигнал који околини јасно поручује да је појединцу потребна подршка или утеха, чиме се подстиче биолошко повезивање међу људима.
Људи који плачу посматрачима готово увек делују поузданије, искреније и саосећајније, али таква перцепција у великој мери зависи од друштвеног контекста. Док сузе у приватном окружењу изазивају емпатију, плакање на радном месту посматрачи и даље често погрешно тумаче као знак емотивне нестабилности.
(РТС)
