Nekada smatrano znakom slabosti, plakanje se danas, zahvaljujući novim naučnim saznanjima, prepoznaje kao ključni mehanizam za oslobađanje stresa, regulaciju emocija i očuvanje mentalnog zdravlja.
Plačemo od tuge, smeha, sreće ili kada smo preplavljeni osećanjima. Iako je plakanje univerzalno ljudsko iskustvo, ono je često i iznenađujuće zbunjujući deo naših života. Dok se jedni osećaju bolje posle dobrog plača, drugi retko ili nikada ne puštaju suze. Pitanjima zašto plačemo i da li je to zaista dobro za nas nedavno se bavio i Bi-Bi-Sijev podkast Šta ima, doktori?.
Biohemija suza: Šta se dešava u telu kada plačemo
Naučni konsenzus je jasan: plakanje je prirodan i koristan proces. Važno je razlikovati tri vrste suza. Bazalne suze neprestano vlaže naše oči, dok refleksne suze služe za ispiranje iritanata poput prašine ili dima.
Treća vrsta, emocionalne suze, koje liju kao odgovor na osećanja, imaju jedinstven hemijski sastav. One sadrže hormone stresa i druge toksine koje telo na ovaj način izbacuje, što ukazuje da je plakanje efikasan mehanizam fizičkog pročišćenja nakon emotivnog opterećenja.
Osim što izbacuju štetne supstance, suze pokreću i složenu neurološku reakciju. Plakanje aktivira parasimpatički nervni sistem, deo našeg autonomnog nervnog sistema zadužen za „odmor i varenje". Ova aktivacija pomaže u usporavanju otkucaja srca, smirivanju disanja i podsticanju osećaja opuštanja nakon emotivnog pražnjenja.
Proces je takođe povezan sa oslobađanjem oksitocina i endorfina, prirodnih hemikalija koje ublažavaju bol i poboljšavaju raspoloženje, zbog čega se često osećamo smirenije i lakše nakon što se isplačemo.
Kada suze leče, a kada ne
Iako plakanje donosi fiziološko olakšanje, njegov uticaj na raspoloženje nije uvek trenutan i zavisi od konteksta.
Studija objavljena u martu 2026. godine u časopisu Collabra: Psychology otkrila je da je emocionalna korist od plakanja usko povezana sa razlogom zbog kojeg plačemo.
Istraživanje je pokazalo da plakanje izazvano ličnim nevoljama, poput usamljenosti, ne dovodi do trenutnog poboljšanja raspoloženja. Nasuprot tome, plakanje kao reakcija na film, muziku ili dirljive trenutke zajedništva dovodi do primetnog pada negativnih emocija neposredno nakon toga.
Statistički podaci takođe otkrivaju zanimljive obrasce. Istraživanje iz 2026. godine pokazalo je da žene u proseku plaču 5,8 puta mesečno, u epizodama koje traju oko 7,7 minuta, dok muškarci plaču oko 2,6 puta mesečno, sa prosečnim trajanjem od 3,9 minuta.
Najčešći okidač za plakanje kod oba pola bila je konzumacija medijskog sadržaja. Međutim, žene su češće plakale zbog osećaja usamljenosti, a muškarci zbog osećaja bespomoćnosti, što ukazuje na to kako društvene norme i dalje oblikuju naše emocionalno izražavanje.
Društveni pomak: Suze kao znak brige o sebi
Sve veći broj istraživanja o plakanju poklapa se sa širim društvenim trendom koji prioritet daje mentalnom zdravlju.
Stigma koja je nekada pratila emocionalnu ranjivost polako se ruši, a kampanje i inicijative podstiču otvorene razgovore o unutrašnjim borbama. Stručnjaci danas naglašavaju da potiskivanje emocija i suza može biti štetno.
Takozvano represivno suočavanje sa emocijama povezano je sa slabijim imunološkim sistemom, kardiovaskularnim bolestima i stanjima poput anksioznosti i depresije. Psiholozi i neurolozi sada vide plakanje kao vitalni „sigurnosni ventil".
Ova promena u percepciji vidljiva je i u popularnoj kulturi i velnes trendovima. U Velikoj Britaniji je pokrenuta kampanja „Plakanje na sofi", sa ciljem da destigmatizuje razgovore o mentalnom zdravlju.
Istovremeno, raste popularnost praksi usmerenih na „regulaciju nervnog sistema", poput dubokog disanja i meditacije, koje aktiviraju vagusni nerv na sličan način kao i plakanje.
Prihvatanje suza kao prirodnog i zdravog odgovora deo je šireg pokreta ka društvu koje ceni emocionalnu iskrenost, ne kao slabost, već kao neophodan deo ljudskog iskustva i brige o sebi.
