· · Коментара: 0
Стонер 63

Заштитни знак малих борбених тимова

Иако није баш светао пример успешног оружја, Стонер 63 је ипак оставио одређено завештање, јер неколико врло успешних решења имају више-мање директне корене од њега

1595404205_stoner.jpg
стонер Фото: Н. Трифуновић

Својевремено је неко врло паметан рекао да се војска стално припрема за рат, али увек за онај који је већ прошао. Ова духовита опаска погађа у суштину проблема сваке војске која се нађе у неком новом оружаном сукобу. Комплетна обука, наоружање, опрема, униформе и тако даље, урађени су на основу искустава стечених у претходним конфликтима. Зато не чуди да највеће светске силе, које су се својевремно бориле са вишемилионским противницима, нису у стању да одговоре на адекватан начин када су у питању сукоби ограниченог интензитета.

М-16 за пешадинце

Американци су на почетку Вијетнамског рата користили пушку М-14, за коју се слободно може рећи да је унапређена пушка Гаранд М-1 из Другог светског рата. Проблем са М-14 је у томе што Вијетнам није ни приближно личио на европско ратиште. Међутим, убрзо је, прво преко ратног ваздухопловства, а затим и других видова америчких ОС, у наоружање ушла чувена пушка М-16, односно њене варијанте А1 и XМ 177 Е1 и Е2. 

Прочитајте још: Издржљиви витез маршира Москвом

Први примерци се препознају по дрвеним деловима који су после замењени пластичним, фото: Н. Трифуновић

Ово се чинило као пун погодак. Оружје је било изузетно прецизно и лако за ношење услед мање масе и дужине. Метак калибра 5,56 мм је био лаган и врло смртоносан, поготово на малим даљинама. Због мале масе било је могуће понети значајну количину муниције, а да не дође до премора код пешадинца који је носи.

Модуларно оружје

Детаљ задњег нишана, фото: Н. Трифуновић

Ипак, 20 метака у оквиру, што је био тадашњи стандард, није било довољно. Чак ни са новим оквирима од 30 метака, који су првенствено развијени за потребе специјалаца свих фела, ситуација није поправљена у значајнијој мери.ве ово је посебно долазило до изражаја у случају припадника најелитнијих специјалних јединица попут МАЦВ СОГ, Зелених беретки или новоформираних СЕАЛ тимова који су најчешће дејствовали у дубини непријатељског распореда. Управо су ови последњи били врло специфични по питању наоружања. Поједина оружја која су коришћена тих година, могла су да се виде само у њиховим рукама. Такав случај је и са јунаком наше данашње приче, лаким (или јуришним) пушкомитраљезом Стонер 63. 

Идентичан сандук и измењиви делови 

Јуџин Стонер, један од најплоднијих америчких конструктора наружања је већ неко време размишљао  о модуларном оружју којим би се масовно наоружале оружане снаге. Идеја је била да се понуди таква палета оружја која би покрила све потребе, или барем њихов већи део. У понуди су били аутоматски карабин и пушка, лаки пушкомитраљези са храњењем помоћу оквира и реденика као и обични и спрегнути митраљез. Главна карактеристика за све њих би била да користе идентичан сандук. Кундаци, нишани, цеви, окидачки механизам и слично, били су измењиви делови.

Вијетнамски комплет - Стонер 63А са опремом, фото: Н. Трифуновић

оједине измене конфигурације биле би врло једноставне. Нпр. карабин би у односу на пушку имао само краћу цев и преклопни кундак. Конверзија у пушкомитраљез би већ била далеко компликованија прича и стварно је захтевала оружарског генија да то све осмисли. Главна идеја је да се на овај начин значајно смањи цена коштања при изради, а и обука би могла да буде поједностављена услед фамилијарности са другим моделима.

Већ 1962. године је настао први прототип под радним називом Стонер М69W у калибру 7,62 НАТО. Одмах потом је уследио и модел Стонер 62 у истом калибру, али одлучено је да се не производи. Уместо тога, фокусирају се на нови метак, 5,56x45 који се очигледно допао војним круговима у Вашингтону. Стонеру и његовој екипи је метак био врло добро познат, те је убрзо урађен прототип под радним називом Стонер 63. Први модели су израђени почетком фебруара 1963. године у погонима у Коста Меси у Калифорнији. 

Проблематична безбедност првих модела

Примерак са дужом митраљеском цеви који је продан за 75.000 долара, фото: Н. Трифуновић

Убрзо су почела и прва тестирања, а две конфигурације су се истакле: аутоматска пушка и посебно лаки пушкомитраљез. Код првог модела се повремено дешавало да се чаура врати у унутрашњост сандука што је изазивало застој. С обзиром на близину противника приликом сукоба у џунглама Вијетнама, ово је било апсолутно недопустиво. Унапређен је систем позајмице гасова, са новим регулатором протока гасова и гасним цилиндром од нерђајућег челика. Измене су урађене и код поклопца за избацивање чаура и механизма за храњење, који су, такође, постали знатно масивнији. 

Све ове и још неке ситније измене резултирале су поузданијим и безбеднијим оружјем које је добило и нову ознаку, Стонер 63А, а чија је производња почела 1966. године. Иако ново оружје није прихваћено за масовно наоружавање трупа, новоформиране морнаричке специјалне снаге су врло радо прихватиле нови лаки пушкомитраљез. Према речима пензионисаног официра из СЕАЛ тима 1, Стонеров пушкомитраљез је био нешто до тада невиђено. Нови јуришни пушкомираљез је 1967. године и званично усвојен у њихово наоружање, под називом Мк 23, Мод 0. Овакво оружје је драстично дигло ватрену моћ малих борбених тимова.

Велика ватрена моћ "силса" 

Верзија са дужом цеви и храњењем помоћу вертикално постављених оквира, фото: Н. Трифуновић

Типично наоружање једног седмочланог СЕАЛ тима у том периоду је било врло импресивно и често се састојало од два пушкомитраљеза М-60, три лака пушкомитраљеза Стонер 63А, један ЦАР 15 са подцевним бацачем граната у рукама везисте (претеча данашње М-4 са бацачем М-203) и један трофејни АКМ у рукама челног извиђача. Замислите сада два тако наоружана тима, који су сачињавали један СЕАЛ вод. По ватреној моћи били су готово равни пешадијској чети! Још када узмете у обзир да је сваки пушкомитраљезац носио барем 500 метака са собом... Омиљени начин гађања је био са кука. С обзиром да су даљине гађања биле мале, трзај скоро никакав, а количина испаљеног олова велика, ово је био врло прихватљив начин. Због тога се дешавало да појединци или ставе преклопни кундак, преузет са карабинске верзије или да га у потпуности уклоне, те тако добију ултра компактно аутоматско оружје. 

Начин ношења муниције је био шаренолик. Поред платнених врећица преузетих од М-60, постојали су и пластични контејнери. Међутим, људи на терену су показивали изузетну маштовитост па су најчешће користили приручна решења попут торбица за чутурице, модификоване добоше од руских и кинеских лаких пушкомитраљеза РПД, или су једноставно носили реденике укрштене преко груди. Убрзо је и "Цадиллац Гаге" изашао са својим добошем капацитета 150 метака у реденицима, који је наишао на добар пријем код корисника. 

Најпопуларнија конфигурација овог необичног оружја - Стонер 63А, фото: Н. Трифуновић

основа целог оружја је била у универзалном сандуку, док је принцип рада био заснован на позајмици гасова. У случају да говоримо о карабинској или пушчаној верзији, оружје користи затворени затварач. Овакво решење омогућава већу прецизност приликом отварања ватре. С друге стране, отворени затварач је пожељнији код оружја која користе храњење редеником и пројектована су за далеко интензивнији режим ватре. На пример, код варијанте са затвореним затварачем, 150 метака испаљених у року од два минута су довољни да загреју цев у толикој мери, да би могло да дође до самоопаљења у случају да се метак нађе у цеви и ту остане. 

Затварач са дугим ходом клипа 

Код отворених затварача ситуација је нешто другачија. Ту се увођење метка, забрављивање затварача и опаљење дешавају у делићу секунде. Како је овде затварач отворен, метак је у реденику а не у врелом лежишту, а кроз цев може да проструји ваздух и изврши делимично хлађење, те је јасно зашто је ово пожељнија варијанта код пушкомитраљеза. Нешто веће растурање погодака је крајње небитно јер су оваква оружја предвиђена за потпуно другачије борбене задатке у односу на аутоматске или снајперске пушке. 

Затварач је са седам симетрично распоређених брегова за брављење, што је типично решење које је Стонер користио на АР-15 и АР-18. На овај начин, сила се равомерније распоређује, те се и животни век једног овако критичног дела знатно продужује. Затварач је смештен у свој носач који је имао изглодано водиште које је омогућавало ротацију затварача. Даље, носач је повезан са клипом и клипњачом смештеним у гасном цилиндру. Код Стонера 63/63А је употребљен систем са дугим ходом клипа и клипњаче. 

Пушчана верзија са монтираним ножицама, фото: Н. Трифуновић

Носач затварача је имао још неке своје специфичности а које до тада нису виђене ни на једном другом оружју. На предњем делу је био постављен посебан амортизер који је радио на принципу комбинованих Белвилових опруга. Приликом гађања, овај систем амортизера је значајно ублажавао механички удар покретних делова у непокретне, те продужавао животни век оружја. Белвилове опруге су шездесетих година 20. века биле велики хит и Американци су их користили где год су стигли, па чак и у противпешадијским нагазним минама попут М14. 

Популарна командо верзија 

Цев оружја је измењива и постојало је укупно пет различитих опција. Ипак, најпопуларнија је била кратка пушкомитраљеска или командо верзија. Ова цев је била дуга само 15,7 инча (око 40 цм), имала је корак увијања од 1:12 инча и уздужне жлебове ради бољег хлађења. На устима је стандардно био монтиран разбијач пламена са шест аксијалних прореза. Иако кратке цеви представљају популарна решења, она ипак нису и најсрећнија. Јер, поред јачег пуцња и бљеска, таква оружја имају и нешто већу склоност ка застојима због тога што је отвор за позајмицу гасова врло близу устима цеви, па радни притисци често нису довољно велики за несметан рад аутоматике. Ово је поготово случај када је оружје запрљано, а отвор регулатора за позајмицу гасова постављен на најмању вредност.

Нишани код јуришног пушкомитраљеза били су монтирани на носачу гасне коморе и на задњем делу поклопца сандука. Задњи нишан је био диоптерског типа и имао је могућност подешавања до 1000 метара са подељцима од по 100 метара. Такође омогућавао је и бочне поправке. Ипак, врло често нишани нису коришћени, јер су корисници потенцирали такозвано "инстиктивно гађање" са кука. 

Компликован за одржавање

Поред својих несумњивих квалитета, конструкција је имала и приличне мане. Једноставно, била је прекомпликована и преосетљива за употребу међу "широким народним масама". Цео систем је захтевао изузетно одржавање, како пре, тако и после употребе. Осим тога, слично неким другим америчким оружјима, затварач и систем за храњење су захтевали да буду изузетно добро подмазани да би све радило како треба.

Завештање за будућност 

Верзија са троножним постољем и стандардним окидањем, фото: Н. Трифуновић

Судбина Стонера 63/63А је запечаћена чињеницом да никада није дошло до масовнијих наруџби од стране америчких оружаних снага. Приликом тестирања за потребе Зелених беретки, оружје је одбачено као прекомпликовано.  Тако је ово необично модуларно оружје направљено у количини која не прелази 4000 примерака у свим варијантама. Данас, половни и уредно регистровани примерци у САД на цивилном тржишту достижу цене и преко 70.000 долара. 

Прочитајте још: Чедо Џефа Купера - Ругер Скаут (ФОТО)

Иако сам Стонер 63 није баш светао пример успешног оружја, ипак је оставио одређено завештање. Неколико врло успешних решења, попут чувеног сингапурског Ултимаx 100, или најновијег Рид Најтовог лаког јуришног пушкомитраљеза (ЛАМГ) имају више-мање директне корене у овом Стонеровом чеду. Али остаје чињеница да је у великој мери помогао СЕАЛ тимовима да у годинама њиховог настанка достигну заслужену ратну славу и да постане њихов заштитни знак, баш попут лица обојених у зелено.

Нинослав ТРИФУНОВИЋ 

ПРАТИТЕ НАС НА ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ

Пошаљите Коментар
Komentari objavljeni na portalu Novosti.rs ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Svaki prekršaj pravila komentarisanja može rezultirati upozorenjem ili zabranom korišćenja. Administratori i redakcija jedini su ovlašćeni za interpretaciju pravila. - Korisnički nalozi vlasništvo su davaoca usluge i svaka zloupotreba istih je kažnjiva - Korisniku se pristup komentarisanju može onemogućiti i bez prethodnog upozorenja. - Administratori zadržavaju pravo cenzurisanja postova što će biti naznačeno u tim postovima. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst . Strogo je zabranjeno i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija Novosti.rs zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.