· · Komentara: 0
Stoner 63

Zaštitni znak malih borbenih timova

Iako nije baš svetao primer uspešnog oružja, Stoner 63 je ipak ostavio određeno zaveštanje, jer nekoliko vrlo uspešnih rešenja imaju više-manje direktne korene od njega

1595404205_stoner.jpg
stoner Foto: N. Trifunović

Svojevremeno je neko vrlo pametan rekao da se vojska stalno priprema za rat, ali uvek za onaj koji je već prošao. Ova duhovita opaska pogađa u suštinu problema svake vojske koja se nađe u nekom novom oružanom sukobu. Kompletna obuka, naoružanje, oprema, uniforme i tako dalje, urađeni su na osnovu iskustava stečenih u prethodnim konfliktima. Zato ne čudi da najveće svetske sile, koje su se svojevremno borile sa višemilionskim protivnicima, nisu u stanju da odgovore na adekvatan način kada su u pitanju sukobi ograničenog intenziteta.

M-16 za pešadince

Amerikanci su na početku Vijetnamskog rata koristili pušku M-14, za koju se slobodno može reći da je unapređena puška Garand M-1 iz Drugog svetskog rata. Problem sa M-14 je u tome što Vijetnam nije ni približno ličio na evropsko ratište. Međutim, ubrzo je, prvo preko ratnog vazduhoplovstva, a zatim i drugih vidova američkih OS, u naoružanje ušla čuvena puška M-16, odnosno njene varijante A1 i XM 177 E1 i E2. 

Pročitajte još: Izdržljivi vitez maršira Moskvom

Prvi primerci se prepoznaju po drvenim delovima koji su posle zamenjeni plastičnim, foto: N. Trifunović

Ovo se činilo kao pun pogodak. Oružje je bilo izuzetno precizno i lako za nošenje usled manje mase i dužine. Metak kalibra 5,56 mm je bio lagan i vrlo smrtonosan, pogotovo na malim daljinama. Zbog male mase bilo je moguće poneti značajnu količinu municije, a da ne dođe do premora kod pešadinca koji je nosi.

Modularno oružje

Detalj zadnjeg nišana, foto: N. Trifunović

Ipak, 20 metaka u okviru, što je bio tadašnji standard, nije bilo dovoljno. Čak ni sa novim okvirima od 30 metaka, koji su prvenstveno razvijeni za potrebe specijalaca svih fela, situacija nije popravljena u značajnijoj meri.ve ovo je posebno dolazilo do izražaja u slučaju pripadnika najelitnijih specijalnih jedinica poput MACV SOG, Zelenih beretki ili novoformiranih SEAL timova koji su najčešće dejstvovali u dubini neprijateljskog rasporeda. Upravo su ovi poslednji bili vrlo specifični po pitanju naoružanja. Pojedina oružja koja su korišćena tih godina, mogla su da se vide samo u njihovim rukama. Takav slučaj je i sa junakom naše današnje priče, lakim (ili jurišnim) puškomitraljezom Stoner 63. 

Identičan sanduk i izmenjivi delovi 

Judžin Stoner, jedan od najplodnijih američkih konstruktora naružanja je već neko vreme razmišljao  o modularnom oružju kojim bi se masovno naoružale oružane snage. Ideja je bila da se ponudi takva paleta oružja koja bi pokrila sve potrebe, ili barem njihov veći deo. U ponudi su bili automatski karabin i puška, laki puškomitraljezi sa hranjenjem pomoću okvira i redenika kao i obični i spregnuti mitraljez. Glavna karakteristika za sve njih bi bila da koriste identičan sanduk. Kundaci, nišani, cevi, okidački mehanizam i slično, bili su izmenjivi delovi.

Vijetnamski komplet - Stoner 63A sa opremom, foto: N. Trifunović

ojedine izmene konfiguracije bile bi vrlo jednostavne. Npr. karabin bi u odnosu na pušku imao samo kraću cev i preklopni kundak. Konverzija u puškomitraljez bi već bila daleko komplikovanija priča i stvarno je zahtevala oružarskog genija da to sve osmisli. Glavna ideja je da se na ovaj način značajno smanji cena koštanja pri izradi, a i obuka bi mogla da bude pojednostavljena usled familijarnosti sa drugim modelima.

Već 1962. godine je nastao prvi prototip pod radnim nazivom Stoner M69W u kalibru 7,62 NATO. Odmah potom je usledio i model Stoner 62 u istom kalibru, ali odlučeno je da se ne proizvodi. Umesto toga, fokusiraju se na novi metak, 5,56x45 koji se očigledno dopao vojnim krugovima u Vašingtonu. Stoneru i njegovoj ekipi je metak bio vrlo dobro poznat, te je ubrzo urađen prototip pod radnim nazivom Stoner 63. Prvi modeli su izrađeni početkom februara 1963. godine u pogonima u Kosta Mesi u Kaliforniji. 

Problematična bezbednost prvih modela

Primerak sa dužom mitraljeskom cevi koji je prodan za 75.000 dolara, foto: N. Trifunović

Ubrzo su počela i prva testiranja, a dve konfiguracije su se istakle: automatska puška i posebno laki puškomitraljez. Kod prvog modela se povremeno dešavalo da se čaura vrati u unutrašnjost sanduka što je izazivalo zastoj. S obzirom na blizinu protivnika prilikom sukoba u džunglama Vijetnama, ovo je bilo apsolutno nedopustivo. Unapređen je sistem pozajmice gasova, sa novim regulatorom protoka gasova i gasnim cilindrom od nerđajućeg čelika. Izmene su urađene i kod poklopca za izbacivanje čaura i mehanizma za hranjenje, koji su, takođe, postali znatno masivniji. 

Sve ove i još neke sitnije izmene rezultirale su pouzdanijim i bezbednijim oružjem koje je dobilo i novu oznaku, Stoner 63A, a čija je proizvodnja počela 1966. godine. Iako novo oružje nije prihvaćeno za masovno naoružavanje trupa, novoformirane mornaričke specijalne snage su vrlo rado prihvatile novi laki puškomitraljez. Prema rečima penzionisanog oficira iz SEAL tima 1, Stonerov puškomitraljez je bio nešto do tada neviđeno. Novi jurišni puškomiraljez je 1967. godine i zvanično usvojen u njihovo naoružanje, pod nazivom Mk 23, Mod 0. Ovakvo oružje je drastično diglo vatrenu moć malih borbenih timova.

Velika vatrena moć "silsa" 

Verzija sa dužom cevi i hranjenjem pomoću vertikalno postavljenih okvira, foto: N. Trifunović

Tipično naoružanje jednog sedmočlanog SEAL tima u tom periodu je bilo vrlo impresivno i često se sastojalo od dva puškomitraljeza M-60, tri laka puškomitraljeza Stoner 63A, jedan CAR 15 sa podcevnim bacačem granata u rukama veziste (preteča današnje M-4 sa bacačem M-203) i jedan trofejni AKM u rukama čelnog izviđača. Zamislite sada dva tako naoružana tima, koji su sačinjavali jedan SEAL vod. Po vatrenoj moći bili su gotovo ravni pešadijskoj četi! Još kada uzmete u obzir da je svaki puškomitraljezac nosio barem 500 metaka sa sobom... Omiljeni način gađanja je bio sa kuka. S obzirom da su daljine gađanja bile male, trzaj skoro nikakav, a količina ispaljenog olova velika, ovo je bio vrlo prihvatljiv način. Zbog toga se dešavalo da pojedinci ili stave preklopni kundak, preuzet sa karabinske verzije ili da ga u potpunosti uklone, te tako dobiju ultra kompaktno automatsko oružje. 

Način nošenja municije je bio šarenolik. Pored platnenih vrećica preuzetih od M-60, postojali su i plastični kontejneri. Međutim, ljudi na terenu su pokazivali izuzetnu maštovitost pa su najčešće koristili priručna rešenja poput torbica za čuturice, modifikovane doboše od ruskih i kineskih lakih puškomitraljeza RPD, ili su jednostavno nosili redenike ukrštene preko grudi. Ubrzo je i "Cadillac Gage" izašao sa svojim dobošem kapaciteta 150 metaka u redenicima, koji je naišao na dobar prijem kod korisnika. 

Najpopularnija konfiguracija ovog neobičnog oružja - Stoner 63A, foto: N. Trifunović

osnova celog oružja je bila u univerzalnom sanduku, dok je princip rada bio zasnovan na pozajmici gasova. U slučaju da govorimo o karabinskoj ili puščanoj verziji, oružje koristi zatvoreni zatvarač. Ovakvo rešenje omogućava veću preciznost prilikom otvaranja vatre. S druge strane, otvoreni zatvarač je poželjniji kod oružja koja koriste hranjenje redenikom i projektovana su za daleko intenzivniji režim vatre. Na primer, kod varijante sa zatvorenim zatvaračem, 150 metaka ispaljenih u roku od dva minuta su dovoljni da zagreju cev u tolikoj meri, da bi moglo da dođe do samoopaljenja u slučaju da se metak nađe u cevi i tu ostane. 

Zatvarač sa dugim hodom klipa 

Kod otvorenih zatvarača situacija je nešto drugačija. Tu se uvođenje metka, zabravljivanje zatvarača i opaljenje dešavaju u deliću sekunde. Kako je ovde zatvarač otvoren, metak je u redeniku a ne u vrelom ležištu, a kroz cev može da prostruji vazduh i izvrši delimično hlađenje, te je jasno zašto je ovo poželjnija varijanta kod puškomitraljeza. Nešto veće rasturanje pogodaka je krajnje nebitno jer su ovakva oružja predviđena za potpuno drugačije borbene zadatke u odnosu na automatske ili snajperske puške. 

Zatvarač je sa sedam simetrično raspoređenih bregova za bravljenje, što je tipično rešenje koje je Stoner koristio na AR-15 i AR-18. Na ovaj način, sila se ravomernije raspoređuje, te se i životni vek jednog ovako kritičnog dela znatno produžuje. Zatvarač je smešten u svoj nosač koji je imao izglodano vodište koje je omogućavalo rotaciju zatvarača. Dalje, nosač je povezan sa klipom i klipnjačom smeštenim u gasnom cilindru. Kod Stonera 63/63A je upotrebljen sistem sa dugim hodom klipa i klipnjače. 

Puščana verzija sa montiranim nožicama, foto: N. Trifunović

Nosač zatvarača je imao još neke svoje specifičnosti a koje do tada nisu viđene ni na jednom drugom oružju. Na prednjem delu je bio postavljen poseban amortizer koji je radio na principu kombinovanih Belvilovih opruga. Prilikom gađanja, ovaj sistem amortizera je značajno ublažavao mehanički udar pokretnih delova u nepokretne, te produžavao životni vek oružja. Belvilove opruge su šezdesetih godina 20. veka bile veliki hit i Amerikanci su ih koristili gde god su stigli, pa čak i u protivpešadijskim nagaznim minama poput M14. 

Popularna komando verzija 

Cev oružja je izmenjiva i postojalo je ukupno pet različitih opcija. Ipak, najpopularnija je bila kratka puškomitraljeska ili komando verzija. Ova cev je bila duga samo 15,7 inča (oko 40 cm), imala je korak uvijanja od 1:12 inča i uzdužne žlebove radi boljeg hlađenja. Na ustima je standardno bio montiran razbijač plamena sa šest aksijalnih proreza. Iako kratke cevi predstavljaju popularna rešenja, ona ipak nisu i najsrećnija. Jer, pored jačeg pucnja i bljeska, takva oružja imaju i nešto veću sklonost ka zastojima zbog toga što je otvor za pozajmicu gasova vrlo blizu ustima cevi, pa radni pritisci često nisu dovoljno veliki za nesmetan rad automatike. Ovo je pogotovo slučaj kada je oružje zaprljano, a otvor regulatora za pozajmicu gasova postavljen na najmanju vrednost.

Nišani kod jurišnog puškomitraljeza bili su montirani na nosaču gasne komore i na zadnjem delu poklopca sanduka. Zadnji nišan je bio diopterskog tipa i imao je mogućnost podešavanja do 1000 metara sa podeljcima od po 100 metara. Takođe omogućavao je i bočne popravke. Ipak, vrlo često nišani nisu korišćeni, jer su korisnici potencirali takozvano "instiktivno gađanje" sa kuka. 

Komplikovan za održavanje

Pored svojih nesumnjivih kvaliteta, konstrukcija je imala i prilične mane. Jednostavno, bila je prekomplikovana i preosetljiva za upotrebu među "širokim narodnim masama". Ceo sistem je zahtevao izuzetno održavanje, kako pre, tako i posle upotrebe. Osim toga, slično nekim drugim američkim oružjima, zatvarač i sistem za hranjenje su zahtevali da budu izuzetno dobro podmazani da bi sve radilo kako treba.

Zaveštanje za budućnost 

Verzija sa tronožnim postoljem i standardnim okidanjem, foto: N. Trifunović

Sudbina Stonera 63/63A je zapečaćena činjenicom da nikada nije došlo do masovnijih narudžbi od strane američkih oružanih snaga. Prilikom testiranja za potrebe Zelenih beretki, oružje je odbačeno kao prekomplikovano.  Tako je ovo neobično modularno oružje napravljeno u količini koja ne prelazi 4000 primeraka u svim varijantama. Danas, polovni i uredno registrovani primerci u SAD na civilnom tržištu dostižu cene i preko 70.000 dolara. 

Pročitajte još: Čedo Džefa Kupera - Ruger Skaut (FOTO)

Iako sam Stoner 63 nije baš svetao primer uspešnog oružja, ipak je ostavio određeno zaveštanje. Nekoliko vrlo uspešnih rešenja, poput čuvenog singapurskog Ultimax 100, ili najnovijeg Rid Najtovog lakog jurišnog puškomitraljeza (LAMG) imaju više-manje direktne korene u ovom Stonerovom čedu. Ali ostaje činjenica da je u velikoj meri pomogao SEAL timovima da u godinama njihovog nastanka dostignu zasluženu ratnu slavu i da postane njihov zaštitni znak, baš poput lica obojenih u zeleno.

Ninoslav TRIFUNOVIĆ 

PRATITE NAS NA INSTAGRAMU i FEJSBUKU

Pošaljite Komentar
Komentari objavljeni na portalu Novosti.rs ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Svaki prekršaj pravila komentarisanja može rezultirati upozorenjem ili zabranom korišćenja. Administratori i redakcija jedini su ovlašćeni za interpretaciju pravila. - Korisnički nalozi vlasništvo su davaoca usluge i svaka zloupotreba istih je kažnjiva - Korisniku se pristup komentarisanju može onemogućiti i bez prethodnog upozorenja. - Administratori zadržavaju pravo cenzurisanja postova što će biti naznačeno u tim postovima. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst . Strogo je zabranjeno i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija Novosti.rs zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.