Најважнији су поштовање, емоционална интелигенција и спречавање дуготрајног удаљавања које може да доведе до распада брака.
Шта уопште знамо о браку? Чини се да знамо готово све. Од детињства смо одрастали уз бајке о "срећном крају", а затим су ту дошле телевизијске серије, књиге и бројни савети пријатеља, мајки, стручњака и блогера. Ипак, упркос свим тим представама о љубави и заједничком животу, статистика развода неумољиво показује да брак није ни приближно једноставан као што смо замишљали.
Џон Готман један је од најпознатијих стручњака за партнерске односе, а током деценија рада детаљно је проучавао понашање парова и обрасце који се понављају у њиховим односима. Његова истраживања показала су да се на основу одређених образаца комуникације може са великом прецизношћу проценити будућност једне везе.
Иза њега су деценије научног рада, бројне књиге и истраживања, али и лично искуство брачног живота, са свим његовим изазовима и грешкама. Управо зато његови ставови често доводе у питање уврежена уверења о томе како би"добар брак" требало да изгледа.
Мит 1: "Добар пар је онај који се никада не свађа"
Звучи готово идеално: он слуша њу, она слуша њега, разговарају смирено и све проблеме решавају без подизања тона. Међутим, стварни живот није реклама за савршен брак.
Људи се умарају, нервирају, повређују једни друге и понекад са собом уносе старе замере које нису до краја разрешене. Због тога одсуство свађа само по себи не значи да је однос здрав. Неки парови избегавају непријатне теме све док оне не постану много већи проблем, док други умеју да разговарају отворено, чак и када се не слажу.
Суштина није у томе да сукоба нема, већ у томе како се партнери понашају када до сукоба дође. Неслагање не мора да прерасте у понижавање, вређање и међусобно уништавање.
Људи нису роботи: умарају се, иритирају се и носе старе замере. Један формат неће функционисати за свакога. Неки избегавају осетљиве теме као минска поља, док други о њима отворено разговарају, попут одраслих. Кључ није у одсуству сукоба, већ у способности да се спречи њихово претварање у бојно поље.
Мит 2: "Мушкарци су по природи неверни"
Ово је једно од најраспрострањенијих поједностављивања када се говори о партнерским односима. Неверство се не може објаснити само полом нити се може свести на идеју да су мушкарци "по природи" склонији превари.
На одлуку о неверству могу утицати бројни фактори – околности, доступност прилике, квалитет односа, емоционална удаљеност, незадовољство, потреба за потврдом или нерешени проблеми у вези.
Зато питање неверства није само питање биологије или темперамента, већ и односа који се временом развија између двоје људи. Превара се може догодити у различитим врстама веза и није резервисана за један пол.
Мит 3: "Заједничка интересовања су кључ снажне љубави"
На први поглед, ово делује потпуно логично. Партнери који заједно скијају, посећују изложбе, путују, гледају исте филмове или раде на заједничком послу требало би да имају више разлога за блискост.
Међутим, заједничке активности саме по себи нису гаранција доброг односа. Када двоје људи много времена проводи радећи исту ствар, разлике у мишљењима, очекивањима и начину функционисања могу постати још видљивије.
Ривалство, критика и потреба да један партнер буде у праву понекад могу створити више напетости него блискости. Зато снажан брак не захтева да партнери буду готово идентичне особе. Много је важније да умеју да поштују међусобне разлике и да једно другом оставе довољно простора за сопствене интересе.
Мит 4: "У вези све мора да буде савршено праведно"
Ово је тренутак када брак лако може да почне да личи на књиговодство.
"Ја сам данас опрао судове, ти сада мораш да изнесеш смеће."
"Ја сам попустила прошли пут, сада је ред на тебе."
"Урадио сам више, па очекујем да ти сада урадиш исто."
Када партнери почну да воде прецизну евиденцију о томе ко је шта урадио и колико је дао, однос постаје систем дуговања, а не заједнички живот.
Праве везе се не граде на систему "депозита" и међусобних дугова. У здравом пару свака особа даје зато што жели, а не зато што "мора".
То не значи да одговорности у вези треба занемарити, већ да однос не би требало да функционише по принципу сталног сабирања и одузимања услуга.
Мит 5: "Неверство је главни узрок развода"
Неверство може озбиљно да наруши однос, али проблеми у браку често почињу много раније и много тише.
Најпре се разговара све мање. Затим партнери престају да деле оно што им се догађа током дана. Погледи се све ређе срећу, нежност постаје изузетак, а особа са којом сте некада делили најдубље мисли полако почиње да вам делује као странац.
Управо емоционална удаљеност може постати један од најтежих проблема у вези. Када се годинама гомилају неизговорене замерке, разочарања и осећај да вас друга особа више не разуме, однос може постати веома тешко поправити.
Проблем зато често није само у једном догађају који је „уништио брак“, већ у дуготрајном процесу удаљавања које му је претходило.
Шта је заиста важно у дугом браку?
Према Готмановом приступу, дуготрајан и задовољавајући брак не захтева да двоје људи буду исти. Партнери могу имати потпуно различите карактере, интересовања, навике и погледе на живот, а да ипак изграде стабилан однос.
Много је важније како се опходе једно према другом, посебно у тренуцима неслагања.
У савременој психологији често се говори о емоционалној интелигенцији – способности да препознамо сопствене емоције, али и да разумемо оно што се догађа другој особи.
То је када разумеш осећања друге особе и своја. Када можеш да кажеш: "Уморан/уморна сам", а не: "Све си упропастио/упроспастила". Када поштујеш границе, чак и када си љут. Када желиш да будеш ту не из дужности, већ зато што осећаш да је то твој дом.
Управо такве свакодневне ствари често имају већу тежину од великих романтичних гестова. Начин на који партнери разговарају, слушају се, показују поштовање и реагују када је друга особа повређена може временом направити огромну разлику.
Када брак више није само "у кризи"?
Постоје односи у којима проблеми представљају пролазну фазу, али постоје и они у којима је негативна атмосфера постала готово свакодневна.
Такав брак може личити на живот у кући у којој плафон непрестано прокишњава, зидови постају све тежи, а у ваздуху стално постоји осећај напетости. У таквом окружењу не страдају само партнери. Последице могу осећати и деца која одрастају уз сталне конфликте, хладноћу, понижавање или страх.
Зато брак не треба одржавати по сваку цену само зато што постоји папир, због мишљења околине или због страха од самоће. Ни деца не би требало да буду једини разлог због ког одрасли остају заробљени у односу који је постао деструктиван.
Понекад је најважније питање управо оно које се најтеже поставља: да ли овај однос још представља сигурно место за људе који у њему живе?
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
