Када је добротворна организација “Интернатионал Цат Царе“ замолила ветеринарске неурологе из Велике Британије за помоћ, у вези са неколико упита које је добила у вези са нападима које су имале кућне мачке, и то наводно као одговор на одређене високе звукове – одговор је био да проблем није документован и да немају закључак.
Стручњаци Марк Ловри и Лаурент Гароси из Лондон, одлучили су да истраже ову тему, те су почели тако што су прво саставили упитник који су власници морали да попуне. Радећи са “Интернатионал Цат Царе“, и користећи интересовање које су изазвали медији, прича се раширила широм света и названа је “Том и Џеријев синдром“ по цртаном лику Тому који има снажан рефлекс тргања и често реагује невољним трзајима на звучне стимулусе.
Тим који је радио на овом проблему, после пар недеља је већ добио стотине одговора из целог света од људи који су приметили исти проблем код својих мачака као одговор на одређене врсте звука. Ови власници су такође открили да њихови локални ветеринари немају никакве информације о томе, и често нису веровали да је звук изазвао напад.
Озбиљност напада кретала се од кратких трзаја мишића до озбиљнијих епизода у којима је мачка губила свест, те јој се тело кочило уз трзаје од неколико минута, објавили су истраживачи. И мачке са педигреом и оне које немају педигре биле су осетљиве. Међутим, једна раса се посебно издвајала – тридесет од 96 мачака биле су бурманске мачке. Ови напада су се најчешће јављали код старијих маца, те су истраживачи мислили да су ветеринари пропустили овај поремећај јер су се бавили другим здравственим проблемима мачака.
Узроци
Нејасно је како се ово стање развија код мачака, иако се чешће виђа код старијих и код одређених раса, што указује на то да може да постоји наследна компонента. Студија је открила да су мачке обично развиле синдром у доби између 13 и 15 година. Утврђено је да је око половине мачака којима су се бавили у студији ФАРС такође глуво (или барем делимично). Губитак чула слуха може бити део старења, а обично се прво губи способност да се чују нижи тонови, а то би делимично могло објаснити зашто им звуци високог тона могу бити запањујући.
Велики број различитих звукова идентификован је као окидачи, а неки од најчешћих звукова окидача су:
- звук притискања фолије
- метална кашика која звецка у керамичкој чинији за храњење
- куцкање по стаклу
- гужвање папирних или пластичних кеса
- куцкање по тастатури рачунара или кликтање мишем
- звецкање новчића или кључева
- закуцавање ексера
Врсте напада
Постоје три врсте напада: генерализовани тоничко-клонички напади, миоклонични напади и напади одсутности.
Генерализовани тоничко-клонички напад је оно што већина људи сматра “класичним“ нападом. Мачка ће изгубити свест, пасти на земљу и подрхтаваће јој тело. Могуће је да ће јој уста бити пуна пене, а може и да мокри. Напад обично не траје дуже од неколико минута, али мачка након тога може бити веома дезоријентисана.
Миоклонични напади су напади који често трају само делић секунде, а многе мачке ће изгледати као да остају свесне све време. Напад се карактерише кратким невољним трзајима мишића или грчевима, а ово је био тип напада који је примећен код скоро 95% испитаних ФАРС мачака.
Трећи тип напада се назива напад одсутности (понекад се назива и ситни напад). Са овим нападом, мачке могу једноставно изгубити свест о свом окружењу до 20 секунди. Можда зуре у празно и не реагују. Напади одсутности су само повремено виђени у ФАРС студији, али понекад их је тешко уочити.
Третман
Фенобарбитон је лек који се најчешће користи за лечење различитих облика епилепсије код мачака. Иако може помоћи неким мачкама са ФАРС-ом, тим који је истраживао ово стање открио је да је један други лек био кориснији јер је успео да смањи број миоклоничних напада код мачака за најмање половину и побољшао квалитет живота, а имао је и мање нежељених ефеката од фенобарбитона. У сваком случају, ако код ваше старије љубимице приметите неки од симптома савет је да посетите ветеринара који ће урадити потребне анализе да би се открило који проблем има ваша мачка.
