Врес има беле, розе, љубичасте, жуте, црвене цветове, па се често користи за јесење и зимске декорације
Његове гране су употребљаване за израду корпи, канапа и метли
С доласком јесени колорит који нас окружује углавном је базиран на жуто-црвеним и смеђим нијансама. И док свакодневно сведочимо постепеном опадању лишћа и великом спремању биљака за наступајућу зиму, једна врста може да нам унесе веселе тонове у окружење. Својим белим, розе или љубичастим цветовима врес је постао врло популаран у последњих неколико година и често се користи за јесење и зимске декорације. Сам назив биљке, врес или вресак, потиче од грчке речи која значи чистити, јер се од ње могу правити метле.
Врес је зимзелени, полегли или устајући, густо гранати жбун, висок до једног метра. Има јако развијен коренов систем, а гране су лако ломљиве и расту навише, док је кора сивосмеђа до тамносмеђа и благо испуцала. Пупољци су ситни, са бројним љуспама. Гранчице су густо покривене лишћем. Листови су ситни, љуспасти, распоређени у четири реда, укрштено наспрамно, дуги око 2 мм, затупасти, голи, зими смеђи. Цветови су са кратким петељкама, појединачни или их има по неколико на крајевима кратких бочних изданака, у густим гроздастим, лиснатим, усправним цвастима, дугим до 25 цм. Цвета од јула до августа. Плод је округласта, фино длакава чаура, дуга 2 мм, са мало, врло ситних, јајастих, смеђих семена. Плодови сазревају у септембру и октобру. Размножава се семеном, али и вегетативно.
Ова биљка се може пронаћи широм Европе и Мале Азије на киселим, песковитим, умерено влажним земљиштима, на отвореним или благо засенченим областима, а одатле је доспела у Северну Америку, Аустралију, Нови Зеланд (где је постала инвазивна) и Фокландска острва. Углавном расте на сиромашним, испраним, киселим земљиштима. Врес је карактеристичан за вриштине, широко распрострањене биљне заједнице које се природно налазе у тундрама и на планинама, али су у великој мери настале и антропогеним утицајем на шуме (крчење, прекомерно искоришћавање, испаша). У девастираним шумама, на нагибима везује и чува земљиште. Веома је медоносна врста са касним и дугим периодом цветања.
Врес је врло популарна биљка у баштованству и развијен је јако велики број варијетета (више од 800) у разним бојама - од беле, преко розе, па до црвене. Сви варијетети цветају у различито време, од јула до новембра. Поједини су чак развили лишће које је златне или црвене боје, а има и сребрних.
Некада се ова биљка користила за бојење вуне, која је тако постајала жута, а њене гране су употребљаване за израду корпи, канапа и метли. Користила се и у производњи алкохолних пића, као сточне хране, гориво, кровни покров... Пчеле користе нектар вреска за справљање меда који је врло јаког укуса и скоро желатинозне структуре. Мед, тамножуте боје, тешко се врца и слабијег је квалитета. Пчелари га користе за презимљавање пчела.
У неким деловима Европе од ове биљке је справљан и чај који се користио за лечење бубрежних и уринарних обољења. Лековит је надземни део биљке у цвету и суши се на топлом и промајном месту у хладу. Лековити препарати вреса пре свега се користе за: јаче излучивање мокраће код тегоба с бубрезима, бешиком, инфекција, камена у бешици, инфекције мокраћних путева, циститиса, за лечење реуматских тегоба, кожних болести (нарочито екцема и осипа), затим слузи и катара бронха, желуца и црева, чишћење крви и за испирање и облоге, за тегобе с простатом (нарочито инфекције и увећање), за бољи рад срца, лечење несанице (нарочито дуготрајне, јер је вресак лагани опијат), за лечење поремећаја метаболизма, против цревних паразита као што су амебе и глисте… Уз то, западна народна медицина користи га за лечење: артритиса, болести бубрега, гихта, нервне напетости, ниског притиска, рана и повреда коже, јаче знојење. У народу врес је радо коришћена биљка и као зачин, иако је прејаке ароме. Најчешће се ставља у јела од рибе и меса, као и од поврћа.
Највећа претња за опстанак вреска су уништавање и смањивање станишта зарад потреба дрвне индустрије, пољопривреде, рударства. Ова биљка саставни је део вриштина и тресетишта, а таквих је станишта остало мало у Европи и она су заштићена. У Србији је законом заштићена подврста Calluna vulgaris subsp. vulgaris.
БОНУС ВИДЕО
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
